Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES)[1] iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira događanja na Bliskom istoku, Balkanu i po svijetu. Bogoljub J. Karić, istaknuti biznismen, pripremio je sveobuhvatnu analizu pod nazivom „’Karić model’ za zajednički prosperitet[2]“ u kojoj iznosi svoja razmišljanja o modelu rešavanja društvenih kriza uz pomoć ekonomije i biznisa
Moja istorija poslovnog mirotvorstva u ovom smislu otpočela je 1973.godine. Tada smo imali privatnu kompaniju iako nikada nismo bili članovi Komunističke partije, a u to vreme bez podrške partije sva vrata su bila uglavnom zatvorena. Posao su mogle da dobiju samo kompanije čiji su rukovodioci bili članovi partije, tako da je naša generacijama sveštenička porodica bila osuđena na neuspeh, odnosno nije imala izbora, sem da preživi i uspe.
Moj otac je bio mirotvorac, miritelj, posrednik među zavađenim porodicama na Kosovu, a to je činio kao i moj deda i moji dalji preci. Kao sveštenička porodica, mi smo uvek bili tu za sve komšije i sugrađane koji su imali probleme, kao što je, na primer, bila krvna osveta. Nas su uvek pozivali, u takvim situacijama, i Srbi i Albanci. Moji preci su uvek bili tu i taj dar posredovanja i pomirenja su mi preneli tako da i ja, poštujući i voleći svoju porodicu, i nastavljajući njene tradicije, uvek spremno radim na pomirenju, kako među srpskim porodicama na Kosovu, tako i među albanskim porodicama na Kosovu, a i na onom što je najteže, a to je pomirenje između srpskih i albanskih porodica. Mislim da sam ovaj dar uspešnog rada na pomirenju dobio od Boga, i nasledio od moje porodice.
U to vreme Peć/Peja je posetio predsednik SFR Jugoslavije, Josip Broz Tito. Gradonačelnik Peći je album „Peć u 19. veku, i Peć danas“, rad mog brata Zorana, poklonio Titu. Tito je bio oduševljen radom naše kompanije, koju mu je kao prvu porodičnu kompaniju predstavio gradonačelnik Peći. Konstatovao je da naša kompanija i naš porodični biznis ne predstavljaju pretnju ustavnom poretku tadašnje Jugoslavije, i dao je podršku razvoju naše kompanije. To je bilo pre skoro pedeset godina. Nakon ohrabrenja i podrške koju smo dobili od predsednika Tita, napravili smo tri fabrike, a broj radnika zaposlenih u njima neprestano je rastao. To su bili proizvodni pogoni, oprema za mini pekare, pogon za poizvodnju specijalne opreme po italijanskoj tehnologiji, oprema za preradu mesa, priključni i rezervni delovi za traktore i drugu poljoprivrednu mehanizaciju, zatim proizvodnja vanstandarne šrafovske robe i dr. Tako smo mi postali prva privatna i porodična kompanija, ne samo u Jugoslaviji već i u čitavom komunističkom svetu. Naš privatni biznis su bile uglavnom fabrike, i u to vreme postali smo veoma brzo svetsko čudo. O nama su tada pisala vodeća glasila sveta, od kineskog Zhenmin Zhibao, do The New York Timesa. The Washington Post je takođe počeo da piše o razvoju privatnog preduzetništva i biznisa u Jugoslaviji, pitajući se da li to predstavlja uspešan i srećan kapitalizam. Tada smo dobili ogromnu podršku Ambasade SAD u Jugoslaviji. Podrška za ove, i sve ostale naše proizvode, bila je izuzetna.
Mihail Gorbačov je postao predsednik Sovjetskog Saveza i za vreme njegove prve posete Jugoslaviji, naša Vlada mu je odmah predložila da mu pokažemo našu kompaniju, i da se upozna sa njenim radom. Upoznavši se sa radom naše Kompanije, predsednik Gorbačov je dao uputstva Nikolaju Riškovu, premijeru Sovjetskog Saveza, da nas zamoli da ga upoznamo sa svojim aktivnostima u Peći i na čitavom Kosovu i Metohiji.
Zatim je posle tri meseca, usledio poziv iz Kremlja, da dođemo u Moskvu, gde nam je premijer Riškov pružio ogromnu podršku u ime predsednika Gorbačova, davši nam sve što je potrebno kako bismo u Rusiji stvorili isto ono što smo stvarali u Jugoslaviji. Stoga mogu da kažem, sa punom uverenošću, da je „Perestrojka“ u Rusiji počela zahvaljujući nama. Bili smo prvi koji su stvorili privatna preduzeća i u komunističkoj Rusiji.
Naša poslovna delatnost je nastavila da se dinamično i uspešno razvija. Doživela je pravi procvat u tržišno-liberalnijem sistemu. Uspešan rast naših kompanija doneo je veliko povećanje zaposlenosti i tehnološke inovacije.
Uvek smo bili lideri i prvi u razvoju novih delatnosti. Tako smo stvorili prvu internet kompaniju, prvu privatnu banku, prvu privatnu televiziju, prvu privatnu osiguravajuću kompaniju i prvi privatni univerzitet.
Za vreme devedesetih godina prošlog veka, kada je Milošević došao na vlast, ja sam uz pomoć Mahmuta Bakalija, koji je u to vreme bio visoki fukcioner u Jugoslaviji, uspostavio mogućnost dogovora sa Ibrahimom Rugovom, koji je učinio sve da se postigne mirno rešenje na Kosovu. Međutim, tada smo bili žrtva našeg sopstvenog nerazumevanja. Da je tada naša strana omogućila da se primeni moj model pomirenja i uspešnog razvoja, „Karić model za zajednički prosperitet“, mir bi svakako bio obezbeđen, kao i uspešan ekonomski, društveni i kulturni razvoj Kosova. Ja sam predložio da država učestvuje u realizaciji mog Modela tako što će izvršiti privatizaciju 51% kapitala svih kompanija na Kosovu, prodavši ih stranim kompanijama iz tehnološki visokorazvijenih zemalja, a da 49% vrednosti kapitala podeli radnicima. Da je ovaj moj Model sproveden nikada ne bi došlo do rata, a Kosovo bi danas bio visoko razvijen region. Ja sam napisao u to vreme studiju od 73 stranice sa kojom se Mahmut Bakali složio, i smatrao da bi bilo vrlo dobro da se moj Model sprovede korak po korak. Što se tiče obrazovanja, predložio sam da se ono izvodi na maternjem jeziku za svaki narod, uključujući i upoznavanje sa literaturom na maternjem jeziku, kao i kulturnim vrednostima svog naroda.
Pozvao sam Adema Demaćija, 2000.godine, da sa privrednom delegacijom poseti Srbiju, kao i da nastupi na BK Televiziji. Dogovorili smo se da odmah krenemo sa privrednim zbližavanjem između privrede Srbije i Kosova. Održani su prvi mešoviti sastanci privrednika na Kosovu, a zatim u Albaniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, gde smo dobili podršku države na svim mestima izuzev u Srbiji, gde nam tadašnje vlasti nisu pružile podršku jer nisu razumele „Karić model za zajednički prosperitet“. Tada, kada smo sakupili sto biznismena u Brezovici, Prištini i pokušali da objedinimo privrednu saradnju i zajedničku aktivnost Srba i Albanaca na Kosovu i na drugim područjima, proglašen sam izdajnikom Srbije i proganjan, i ja i moja porodica od strane (Vojislav) Koštuničinih centara moći i interesnih grupa. Izvršena su i dva pokušaja atentata na mene. I sve to zbog mog humanitarnog rada i humanističkog i zdravorazumskog stava da Srbi i Albanci treba da žive zajedno, da rade zajedno i da napreduju zajedno, a da šverc i interesi pojedinih krugova budu odbačeni. Biznismeni prave mostove i ruše granice, a pojedini političari prave zidove i ruše mostove!
Moj ekonomsko-razvojni Model („Karić model za zajednički prosperitet“), koji sam tada predložio rukovodstvu Srbije, bio je relevantan i važan, kako za čitav naš region, tako i za celi svet jer je imao univerzalni karakter. I tada, a i sada je potrebno obezbediti neophodna investiciona sredstva i stvoriti zajedničke kompanije u čije bi osnivanje bile uključene prvensteno kompanije iz Srbije i Albanije. Kada bi Albanci i Srbi radili zajedno, pored povećanja stope zaposlenosti na Kosovu i šire, uspostavili bi se novi oblici poslovne saradnje i kao rezultat toga eliminisale bi se sada prisutne tenzije i nemiri. Problem je što tada aktuelni političari nisu htela to da dozvole. Koštuničinim kriminalni centrima moći i interesnim grupama nije odgovarao mir već nestabilna situacija, kako bi oni zloupotrebljavali sever Kosova za svoje kriminalne aktivnosti.
Godine 2004, bio sam jedini kandidat za predsednika Srbije koji je posetio Kosovo, a na mojim mitinzima bili su i Albanci i Srbi. Govorio sam da treba ukinuti sve granice i živeti i raditi zajedno. Ne možemo živeti odvojeno. Trebalo bi da zajedno sa evroatlantskim saveznicima radimo na postizanju mira, blagostanja i privrednog razvoja za sve žitelje ovih namučenih područja. Međutim, odgovor na ove moje napore bio je taj da je Koštunica zatvorio sve naše kompanije i pokrao predsedničke izbore.
Danas, na primer, Srbi koji žive na Kosovu nalaze se u najtežem položaju, jer bez saradnje sa Albancima, proizvode koje stvaraju ne mogu nikome da prodaju, a ekonomska aktivnost i ekonomska saradnja je od najvećeg značaja. Ukoliko bismo danas obezbedili potrebna sredstva, mogli bismo da implementiramo moj Model, da Srbi i Albanci naprave zajedničke kompanije i da zajedno rade u njima. Tu bi mogle da se uključe velike kompanije iz Srbije, kao i velike kompanije iz Albanije, i da privredna aktivnost i ekonomski rast, zaposlenost i svakovrsni boljitak za stanovništvo Kosova procveta. Onda garantujem da neće biti rata, da će biti ostvaren mir i društvena harmonija. Ja sam čovek sa Kosova, poznajem mentalitet. Srbi i Albanci na Kosovu žive od iste zemlje, piju istu vodu, i imaju isti mentalitet. Tolerancija je sada još neophodnija nego devedesetih, a ni Srbi koji sada žive na Kosovu ne mogu bez Albanaca.
I sada, moj Model nema alternativu. I Srbi i Albanci vide srpske kompanije kao partnere sa kojima žele da sarađuju, da izvoze svoje proizvode i uvoze potrebnu robu. Posle bilo kog rata i konfliktnih situacija mora se sesti za pregovarački sto, jer se samo dijalogom i pregovorima i usklađivanjem interesa pregovaračkih strana mogu pronaći rešenja, koja bi trebalo da budu prevashodno u interesu naroda. Dominantna karakteristika tog modela je stvaranje ekonomske osnove za uspostavljanje dugoročne privredne saradnje između strana koje su bile u konfliktu. Osnovni cilj te saradnje, koja se zasniva na doslednoj primeni principa koegzistencije, treba da bude stvaranje uslova za bolji život građana. To podrazumeva otklanjanje ključnih uzroka za nastale konfliktne situacije i maksimalno ulaganje energije u stvaranje nove zajedničke budućnosti građana. Implementacija „Karić modela za zajednički prosperitet“ podrazumeva prevashodno stvaranje zajedničkih kompanija (srpskih i albanskih), koje bi obezbedile privredni rast i sav boljitak koji uz njega ide, uključujući i želju za mirom. Do sada ni jedna Vlada nije htela da me imenuje kao pregovarača sa kosovskim vlastima, iako se lično pune 33 godine intenzivno zalažem traženjem efikasnog i efektivnot rešenja za otklanjanje nastalog konflikta na Kosovu. Još jednom naglašavam, „Karić model za zajednički prosperitet podrazumeva“: stopostotnu primenu zajedničke proizvodnje, zajednički rad, zajedničku ekonomiju i harmoničan suživot Srba i Albanaca na Kosmetu. Ovaj Model je primenljiv i na situaciju u Bosni i Hercegovini, u čitavom regionu, ali i u Ukrajini. Taj model vidim i kao paradigmu konzorcijuma koji će se baviti obnovom, izgradnjom i obezbeđenjem privrednog rasta u Ukrajini po okončanju rata.
Pozivam i molim sve ljude koji imaju određeni uticaj na odvijanje ekonomskih i političkih procesa da uvaže značaj implementiranja ovog Modela za postizanje mira i ekonomskog razvoja, prvenstveno našeg regiona. Zato se obraćam uvaženim organizacijama i potencijalnim sponzorima/donatorima, a posebno ekselencijama ambasadorima, naučnicima, profesorima, biznismenima od autoriteta, stojim na raspolaganju i spreman sam se uključiti u sve procese pomirenja i uspostavljanje bolje ekonomske saradnje na Zapadnom Balkanu, kako bismo svi zajedno radili na dobrobit svih naroda na ovom prostoru, i šire, imajući u vidu moje stogodišnje iskustvo u biznisu. Ono je stogodišnje, jer preko 50 godina radim duplo radno vreme, a poslednju deceniju bavim se isključivo mirotvoračkom i humanitarnom delatnošću, kako bih pomogao svojoj zemlji, našem regionu i svima onima širom sveta koji se bore da izrađu iz okova zaostalosti i nerazvijenosti i da dožive „uzlet“ u održivi rast i razvoj.
Naiskrenija mi je želja da se „Karić model za zajednički prosperitet“ implementira prvo na Kosovu, da se njegovim žiteljima svih nacionalnosti vrati mir, stvore ekonomski, pravni i organizacioni uslovi za rad i privređivanje, uspostavi neophodan red i time stvore potrebne pretpostavke za zajednički život i stvaranje!
O autoru:
Bogoljub J. Karić, rođen je 1954 godine u Peći/Peja. Diplomirao je na Prirodno-matematičkom fakultetu u Prištini, na odseku za geografiju. Magistrirao je na Ekonomskom fakultetu u Nišu na temu „Organizacija i razvoj male privrede“. Zajedno sa tri brata i sestrom osnovao je porodičnu fabriku „Braća Karić“ u Peći 1971. godine. U periodu od skoro pola veka razvio je veliku kompaniju koja posluje u raznim oblastima širom sveta: telekomunikacije, građevinarstvo, finansije, obrazovanje, mediji, trgovina...
Članak predstavlja stav autora in ne odražava nužno stav IFIMES-a.
Ljubljana/Beograd, 30.novembar 2023
[1] IFIMES - Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije sa sjedištem u Ljubljani, Slovenija, ima specijalni savetodavni status pri Ekonomsko-socijalnom veću ECOSOC/UN, New York, od 2018.godine i izdavač je međunarodne naučne revije „European Perspectives“.
[2]Članak je napisan na osnovu izlaganja na 23. Beogradskom poslovnom forumu održanom 28.novembra 2023 u Beogradu.
