- član Savjetodavnog odbora Međunarodnog instituta IFIMES
Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira događanja na Bliskom istoku i Balkanu. General Blagoje Grahovac, član Savjetodavnog odbora Međunarodnog instituta IFIMES piše o navodnoj trci u naoružavanju između Srbije i Hrvatske. Njegov članak „MIG-ovi, Kolinda i Aleksandar[1]“ objavljujemo u cijelosti.
Kada je odbrana zemlje u pitanju, odvajkada važi jedna premisa bez obzira o kavom sistemu je reč, a ona glasi da je odbrana zemlje „sveta dužnost za svakog njenog građanina“. Ta premisa nikada nije bila upitna iako smo svedoci da je ona, u mnogim državama, rađala različite političke, ekonomske i bezbednosne pristupe u odbrani. Otkud takve i tolike razlike? To je posledica različitog filozofsko – sociološkog poimanja pojma „odbrana zemlje“.
Decenijama zastupam tezu da „država koja svoju odbranu zasniva na snazi oružja je neodbranjena država – odbranjena je ona država koja svoju odbranu zasniva na prijateljskim odnosima sa svojim susedima“. Na ovakvom postulatu nije teško graditi adekvatnu politiku, koja će iznedriti sve ono najbolje u društvenoj, ekonomskoj i odbrambeno – bezbednosnoj oblasti.
Svedoci smo da višedecenijske odnose između Srbije i Hrvatske karakterišu politička pakost i ljudski bezobrazluk. Stručna nekompetentnost u važnim državno – političkim resorima je njihova konstanta. San svakog pilota u svetu je da leti na najsavremenijem borbenom avionu ili helikopteru. Njegove snove i želje ne treba obuzdavati nego naprotiv, treba ih razvijati, ali ne dalje od taktičkog nivoa. Taktički nivo ne odlučuje o strateškim i onim državno– političkim pitanjima. Velika opasnost za neku državu je kada se mala pamet zaogrne generalskim šinjelom. Od toga pate skoro sve države regiona.
Adekvatnija konstatacija je da Srbija nije kupila, nego je nabavila deset aviona MiG–29, dok Hrvatska nije kupila, nego je nabavila devet višenamenskih helikoptera. Emocije i politička mudrost koje su u vezi s tim pokazali Kolinda i Aleksandar smešta ih na nivo eskadrile, odnosno na taktički nivo. Ni makac više! Floskulom “ ne može nam niko ništa“, regionom su odzvanjale njihove emocije. Niko se više nikada neće usuditi da napadne Srbiju jer ćemo imati 15 aviona MiG-29 govore oni „patriotski“ zajapureni. Glupost ili neodgovornost?! Imali smo i više migova, a znamo kako smo prošli. Velika je ovo tema za GŠ, Ministarstvo odbrane, Vladu i Skupštinu. Očigledno je da se ovim niko kompetentno nije bavio, jer ne bi se ušlo u ovako problematičan zahvat.
U odlučivanju o ovakvim strateškim pitanjima treba dati adekvatne odgovore. Ko je potencijalni protivnik Srbije da bi se upotrebili avioni MiG-29? Skoro sve susedne države su članice NATO saveza, a suluda politika sukoba s tim savezom je već isprobana. Emocije koje je emitovao Aleksandar iz kabine aviona MiG-29 više su ličile na ushićenje tinejdžera negoli na odgovornog premijera čija Vlada od Skupštine nije dobila saglasnost da se uđe u tako krupan državni posao. Očigledno je da takvu saglasnost nije ni tražio, jer izgleda da mu ona i ne treba.
Ekonomski aspekt rusko-srpskog aranžmana, u vezi nabavke polovnih aviona MiG-29, je zabrinjavajući. Nadležnim organima Srbije treba da je poznato da nam Rusi nikada do sada nisu ustupili kompletnu remontnu dokumentaciju za bilo koje borbeno sredstvo koje smo od njih kupili. Ta „sitnica“, koju oni zadrže za sebe, uvek nas je preskupo koštala. Zato će i ubuduće biti skuplja dara nego mera. Jednako tako zabrinjavajuća je visoka cena aviona, koji nikada (osim u obuci pilota), siguran sam, neće biti upotrebljeni. Njihova jednokratna upotreba bi se mogla desiti samo onda ako bi do toga došlo zbog neodgovornosti naše strane. Tek bi nas onda ti avioni koštali, ali fatalnom cenom.
Vojno-stručni aspekt pribavljanja aviona MiG-29 pokazuje nedopustivu nekompetentnost. Evo jednostavnog objašnjenja. Za sigurnu zaštitu vazdušnog prostora od „uljeza“ nije dovoljno imati najsavremenije naoružanje nego, jednako tako, potrebno je imati dovoljnu dubinu teritorije. Odbranu treba zasnivati kako na poštovanju struke, tako i na poštovanju opšteprihvaćenih pravnih normi i procedura. Posložimo i to na jednostavan način.
Najpre uljeza treba otkriti; zatim ga treba identifikovati; i na kraju, prema njemu preduzeti borbenu radnju. Borbene radnje su: presresti uljeza i isterati ga iz državnog vazdušnog prostora; ako ne postupi prema predviđenoj proceduri, prisiliti ga da sleti na aerodrom koji odredi presretač; i, ako i tada ne postupi po naređenju – uljeza oboriti. Za svih pet navedenih radnji potrebno je vreme kako za odlučivanje tako i za postupanje. Ponoviću, sve treba striktno odraditi u skladu sa strukom i pravnom procedurom. Kojeg državnog organa će biti nadležnost da donese odluku o rušenju uljeza i da li će taj organ biti u stalnoj gotovosti za takvu odluku? Kada se saberu sva vremena navedenih borbenih radnji, zaključićemo da je uljezu potrebno manje vremena da izvrši zlonamernu radnju, negoli što je zbir vremena iz procedure o postupanju.
Pakosnici ex-Yu država i Albanije nemaju razlog za likovanje zbog napred iznete elaboracije, jer dubina njihovih teritorija svake ponaosob je daleko manja od one koju ima Srbija, čime je sigurna zaštita njihovog vazdušnog prostora još problematičnija. Za uspostavljanje pouzdanog sistema postoji samo jedno rešenje koje bi bilo preko 15 puta efikasnije i preko 15 puta jeftinije od postojećih, a to rešenje je uspostavljanje zajedničkog sistema kontrole i zaštite vazdušnog prostora ex-Yu država i Albanije. Sistem bi podrazumevao da svaka država neprekidno ima pregled stanja na svom operativnom centru u celokupnom vazdušnom prostoru navedenih država. Što se lovačke avijacije tiče, sasvim je dovoljno po šest aviona lovaca baziranih u Srbiji, Hrvatskoj i Albaniji.
Ovakvo rešenje javno zagovaram više od 15 godina, ne obazirući se šta o tome misle nacionalisti, kvazianalitičari, novinari - ratni huškači (koji bi oružjem krenuli na KiM) ili psi rata. Sve njih dlanovi neprekidno svrbe, čekajući priliku da povuku obarač. Ali, tuđom rukom. Treba znati da je ratna privreda eldorado za pohlepnike i špekulante, dok je rat strast za nacinaliste i klerofašiste. Nažalost, na našim prostorima nije mali broj i jednih i drugih.
Rešenja ima i jednostavno je – potrebna je politička volja! Za sve bi bilo isplativo, jer će Yugo regija, kao okosnica Balkanske unije, ionako uskoro biti štit Evrope. Treba otpočeti zajedničkom kontrolom i zaštitom vazdušnog prostora, jer je to i jednostavnije i produktivnije od bilo čega drugog. Otežavajuća okolnost je što smo, još uvek, u deficitu političkog vizionarstva.
Ljubljana/Beograd, 24.januar 2016
[1] Objavljeno u dnevnoj novini »Danas« u Beogradu dana 24.01.2017
