- član Savetodavnog odbora Međunarodnog instituta IFIMES
Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira događanja na Bliskom istoku i Balkanu. General Blagoje Grahovac, član Savetodavnog odbora Međunarodnog instituta IFIMES piše o predstojećim predsedničkim izborima u Republici Srbiji 2017. Njegov članak „Izbori života[1]“ objavljujemo u celosti.
Za mnoge građane Srbije, nisu samo ovi predsednički izbori – izbori života. To važi za sve izbore i to na svim nivoima. Mnogo je razloga za takvu sudnju uru i gle čuda, onih objektivnih razloga za to je skoro jednako kao i onih špekulativnih ili politikantskih.
Nije puka fraza ako kažemo da je za mnoge ljude danas pronalaženje zaposlenja skoro izjednačeno sa životom, a da je isto moguće pronaći samo u partijama ili partijskim preduzećima. Eto razloga, ne samo za brigu, nego i za beznađe. U toj grupi se nalazi najveći broj radno sposobnih građana kojima su jedina egzistencijalna sigurnost roditelji – penzioneri, koji su istu zaradili u zajedničkoj nam državi. Ta grupa građana na izbore gleda kao na slamku spasa u nadi da će se nešto promeniti.
Druga grupa je ona koja za sada takve brige nema, jer oni njihovi drže vlast, ali, izbori i za njih život znače. Šta ako na vlast dođu „oni drugi“? Začas bi se mogli premestiti u onu prvu grupu!
Treća grupa je najmalobrojnija, ali koja ima svakojako najveću moć. Ta njihova moć se ogleda u moći vlasti i moći novca, čime su osvojili i onu treću, a to je moć društvenog uticaja. Međutim, oni imaju teret koji ih opterećuje pa i njima izbori život znače. Taj teret su njihove biografije, pa ukoliko izgube moć vlasti, biografije ne samo da će se početi javno iščitavati, nego će zbog njih oni morati polagati račune. Zato su za njih svi izbori izjednačeni sa životom.
U četvrtu grupu spada ona grupa građana koja ima visok stepen demokratske zrelosti i građanske hrabrosti, a kojima su izbori uzvišeni čin demokratije. Nažalost, ova grupa se permanentno osipa – neki prirodnim odlivom, a neki odlaze iz zemlje, gubeći svaku nadu za pravdom i demokratijom.
Razbijanje Jugoslavije zasigurno je najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata. Taj zločin je izazvao masovne zločine prema ljudima i ne manje opasan onaj drugi zločin, a to je pljačka državne i društvene imovine. Prvim zločinom su izazvane lične i porodične tragedije, a onim drugim, zbog kog još uvek niko nije odgovarao, izazvane su masovne ljudske traume, jer je ubijena pravda i socijalna sigurnost koje je, bivša nam država, tako brižljivo čuvala.
Elem, permanentno nadanje ili gubitak nade imaju svoje cikluse baš kao što su oni izborni. Za sve to vreme broj ljudi sa biografijama kao svojim teretom, se neslućenom brzinom umnožava. I ne samo da se umnožava, nego su oni isti spretno uvežbani u veštinama laganja i manipulacijom građana. Danas je veoma teško razlučiti laž od istine. Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić tako javno i tako napadno vole Srbiju da njihova krilatica „ja volim Srbiju“ služi za podsmeh. Napadna „ljubav prema Srbiji“ za mnoge je postala kriva kletva, baš kao što je to isto i ovovremska „crnogorska hrabrost“.
Građani još uvek dobro pamte politiku SPS i SRS zbog koje se od Beograda bežalo kao od gube ili kuge. Od Beograda se odvojio svako onaj ko je za to imao bilo kakve uslove. Državnost Srbiji je povraćena na iznuđen način.
Nikolić, Vučić i Ivica Dačić su, ne samo ponikli u tom politički infektivnom inkubatoru, nego su bolest bežanja od Beograda i širili. A onda obrt – oni se sklonili u političku zavetrinu, došli oni „žuti“, pa se počelo hrliti prema Beogradu, kako oni domicilni tako i neki inostrani. Ali, iz jednog drugog razloga, zbog pljačke ili krađe državne i društvene imovine. Pa opet novi ciklus, pa sve iz početka.
Malo koja društvena stvarnost može proizvoditi takvu dramatiku kao što je dramatika rata. Niko danas nije ovladao ratnim igrama i dramaturgijom rata kao što su ovladali političari kojima su njihove biografije njihov (a bogami i naš) najveći teret. Nije ih mali broj u svim ex YU državama, a Vučić se u toj patetičnoj dramaturgiji posebno ističe, jer ili ispoljava ili glumi snažne emocije. Reklo bi se – samo što rat nije počeo. „Mi (tj. JA) ili oni – sad ili nikad“, odzvanja na sve strane. I sve to iz jednog jedinog razloga, „zbog Srbije“. Tako bar on kaže. On radi 25, a oni njegovi po 24 sata dnevno, dok svi drugi besposličare. Vučić je u nečemu ipak u pravu – mnogi građani bi itekako radili da nekako mogu doći do zaposlenja. Institucije sistema vrlo malo rade svoj posao, jer zašto i bi, kada je institucija on i samo on – Vučić. Jer da institucije sistema stvarno rade svoj posao rasvetlile bi bar jednu od više hiljada pljački državne i društvene imovine.
Stvarni sukob između Vućića i Nikolića nije fingiran, on je stvaran. Zbog čega je onda taj sukob odjednom splasnuo i deluje da je fingiran? Zbog njihove zajedničke biografije. I najljuće protivnike može izmiriti njihov golemi, a zajednički strah. U Vučićevom i Nikolićevom slučaju golemi strah su njihove biografije. Ali, kad tad one će se početi iščitavati.
Da li su Vučić, Nikolić i Dačić baš ti koji kroje sudbinu Srbije? Ne, nisu! Godinama javno upozoravam da to radi predsednik Vlade Srbije Milo Đukanović. Ne, nije lapsus. Resursi Crne Gore nisu takvi da mogu zadovoljiti apetite pravog pravcatog Srbina, Mila Đukanovića. Njegovo ovovremsko crnogorčenje je politička alatka u načinu njegovog vladanja. Zbog biznisa, naravno! Dužnost predsednika Vlade Srbije preuzeo je znatno pre nego što je, zajedno sa Nikolićem i Vučićem, odvojio jedno krilo od SRS. GenSek te vlade je izvesna Beba, dok je Vučić njen glasnogovornik. Patetično i emotivno, svađalački sa svim, svakim i svačim, zaista ima smisla za dramaturgiju koja se doživljava kao sudnji dan. Između ostalog, i to je jedan od razloga da se i ovi izbori doživljavaju kao izbori života. Mora mu se priznati da uspeva. Ali, za sada!
Ljubljana/Podgorica, 03.mart 2016
[1] Objavljeno u dnevnoj novini »Vijesti« u Podgorici dana 03.03.2017
