Gospodin Jelko Kacin, poslanik u Evropskom parlamentu (EP) i član Odbora za spoljnu politiku EP u okviru delegacije EP krajem januara 2005. godine posetio je Vojvodinu (Srbija) i nakon te posete želi upozoriti na neke elemente, koji su premalo prisutni u široj javnosti kada se radi o Vojvodini.
Jelko Kacin, MEP,
Poslanik Evropskog parlamenta (ALDE/ADLE) i član Odbora za spoljnu politiku
Krajem januara ove godine zajedno sa drugim kolegama učestvovao sam u programu rada posebne petočlane delegacije Evropskog parlamenta, koja je posetila Vojvodinu i Beograd, da bi utvrdila činjenice o navodnom pritisku na manjine u svetlu nekih nasilnih aktivnosti o kojima je bila obaveštena evropska javnost. Program je bio »natrpan« svim mogućim susretima i faktički je omogućio videti, doživeti i osetiti mozaik utisaka, koji omogućavaju izradu ocene o stvarnom stanju. U delegaciju su bili Nemica, Austrijanac, Madžari i Slovenac, politički smo pripadali različitim političkim grupacijama u EP: EPP (2), socijalisti-PSE (2) i liberal-ALDE/ADLE. Podržavala nas je i pratila brojna ekipa stručnog osoblja sekretarijata Stalne delegacije EP za odnose sa državama jugoistočne Evrope i »stručnjaci«, koji se u okviru političkih grupacija bave spoljnom politikom. Kao što je vidljivo, bio sam jedini sa prostora nekadašnje Jugoslavije, što je za mene bilo svojevrstno breme ali istovremeno i velika prednost i izazov.
Već duži vremenski period redale su se i ponavljale vesti o povećanim međuetničkim nesporazumima i izbijanju nasilja u kojem su prouzročnici i žrtve pripadali različitim narodima. Broj takvih događaja posebno se povećavao u vreme pred i tokom pokrajinskih – lokalnih izbora jeseni 2004. godine. Sve to je dovelo do uopštene ocene da se radi o povećanom nasilju, za oblike pritisaka i potrebu za što hitnijim delovanjem međunarodne zajednice. U programu dela EP teško je naći slobodne termine, još teže sadržajno organizovati posete na način, da delegacija može da se susretne sa toliko različitih sagovornika i pogleda sve strane medalje. Delegacija će pripremiti celovit izveštaj, već sam sam svoju političku grupaciju pismeno upoznao sa mojim saznanjima, zbog toga ovaj zapis nikako nije ocena posete, ne u ime EP, ne u ime delegacije i ne u moje ime. U zapisu želim upozoriti na neke elemente, koji su u našoj svesti premalo prisutni kada pomislimo na reč Vojvodina.
Decenije jugoslovenskih ratova grubo su uticali na događanja i uslove života i rada u Vojvodini. Pripadnici manjina svi redom uvereni su, da su vlasti mobilizaciju rezervista u pokrajini izvodile selektivno te su pozivale proporocionalno veći deo vojnih obveznika pripadnika manjina. Upravo vojne operacije u Slavoniji i okolini Vukovara su prema navodima manjina pokazale apsurdnost i nesmisao etničkog čišćenja u kojem bi aktivno ili u većoj meri učestvovali upravo pripadnici vojvođanskim manjina. Da bi izbegli vojni poziv, obveznici se odlazili na školovanje u inostranstvo, posebno u Mađarsku, posle završetka studija ni na kraj pameti nije im padalo da se vrate nazad u pokrajinu. Beg mozgova strahovito je zahvatio mađarsku manjinu, jer je na 100.000 mladih napustilo pokrajinu. Zbog nezavidne ekonomske situacije, visokog stepena nezaposlenosti i akutnog nedostatka stranih investicija privredna perspektiva u pokrajini postala je nezavidna, realnih prognoza za vidljivo poboljšanje situacije još uvek nema, zbog toga je veliki deo tih emigranata za pokrajinu i njenu budućnost po svoj verovatnoći trajno izgubljen. Demografski trendovi u pokrajini izrazito su negativni, natalitet u pokrajini je u vreme bivše države bio najniži, sada je situacija još slabija. Oni koji su ostali, predstavljaju pre svega starije generacije i omladinu na nižem stepenu školovanja.
U pokrajinu se doselio veliki broj izbeglica iz BiH i Hrvatske, što je bitno promenilo etničku strukturu stanovništva pokrajine, koja je u istoriji bila uvek ponovo, svakih nekoliko decenija, podvržena novim i novim valom izbeglica ili kolonista. Ni sada nisu bili pošteđeni, samo poljoprivreda sada ne predstavlja više onu privrednu granu, koja je bezbroj puta do sada mogla u relativno kratkom vremenu obezbediti dostojno blagostanje starosediocima i doseljenim stanovnicima Vojvodine. Iako svi redom ponavljaju i tvrde, da je u poslednjem valu doseljeno srpsko stanovništvo bilo naviknuto na život u multikulturnoj, multireligioznoj i multinacionalnoj sredini, sadašnja situacija za pridošlice ipak je drugačija. Do sada su živeli zajedno u više-slavenskoj okolini gde se razlikovala pripadnost različitim veroispovestima dok je jezička raznolikost bila svakako manja, stepen međusobnog razumevanja i sposobnost međusobnog sporazumevanja barem u lingvističkom smislu bio je više nego odličan. Sada se pridošlice susreću sa drugim neslavenskim jezicima što zahteva učenje jezika manjina od samog početka zašto prave volje među pridošlicama nema. Mađarski i rumunski jezik više su nego zahtevni i predstavljaju kulturološki i vrednosni izazov. Čuli smo mnogo primera i proveravali kada je kao povod za fizički napad bila dovoljna upotreba jezika, kojeg većina uopšte ne poznaje ili ne razume dovoljno.
Mnogo puta uopšte su načini vandalizma u sredinama bez razlike osuđivani, prouzrokovali su zgražanje i ogorčenje svih grupacija stanovništva, objašnjenja policije bila su ne zadovoljavajuća, ponekad premalo ubedljiva, ponekad i svesno upotrebljena kao sredstvo manipulisanja i čak potpaljivanja nepoverenja u istražne organe. Pogotovu u primeru oskrnavljenja grobalja i grobova, što su navodno činila maloletna lica oba pola pod uticajem alkohola i droga - odaziv javnosti je bio veoma skeptičan i pouzrokovao je dodatno nepoverenje. Zahtev za efikasnim vođenjem istražnih i sudskih postupaka ostaje još jedan od preduslova za umirivanje strasti i uspostavljanja poverenja među ljudima. Stepen raširenosti droga među mladim ljudima je izuzetno visoka, odsustvo boljih socijalnih i ekonomskih uslova ostaje i dalje jedno od potencijalnih veoma akutnih žarišta za zaoštravanja međuetničkih odnosa.
Među pripadnicima mađarske manjine ostaje aktuelan problem prikrivenih grobova iz vremena posle oslobođenja kada je na hiljade ljudi bilo osuđeno pred vojnim sudovima zbog saradnje sa okupatorom kako sa mađarskim tako i sa nemačkim te posle pobijeno. Mesta usmrćivanja i ubijanja još uvek nisu dostupna porodicama i rodbini, oznake grobalja i sve ostalo ostaju tabu tema. Ne radi se o događajima sa proleća 1945. godine nego za događaje kasne jeseni 1944. godine. Ako se prisetimo, kako smo daleko o tome stigli u Sloveniji, sa tim još uvek imamo teškoća, moramo biti svesni, kako je teško breme istorije još uvek kako za mađarsku manjinu tako i za srpsku većinu. Da potsetim, da je Mađarska kao neposredni sused u vreme napada NATO-a na SR Jugoslaviju već bila punopravni član savezništva i zbog te činjenice odnos većine prema Mađarima u Vojvodini još dodatno je bio otežan i zaoštren.
Uključivanje (čitaj zapošljavanje) srpskih izbeglica u sistem policije i pravosuđa u očima manjina stvara dodatnu zabrinutost, da nisu i neće biti jednakopravno tretirani u fazama pretkrivičnog i krivičnog postupka tako da se svaka greška često pokušava prikazati kao namerno šikaniranje i diskriminacija na štetu pojedinih pripadnika manjinskih naroda. Tretiranje pojedinačnih slučajeva je pokazalo, da to nije tako, ali nažalost među ljudima još uvek ostaje takvo uverenje.
Pripadnici manjina smatraju, da je njihov obrazovni sistem zaspao i zaostao, da nije sledio razvoju u Evropi, zbog toga danas ne odgovara povećanim potrebama i većim i višim zahtevima, koje donosi širenje EU i slobodan protok ljudi, robe i ideja, O tome mnogi mogu samo sanjati, a oni sa mađarskim pasošem (EU) mogu ga ostvariti u praksi. Centralne vlasti u Beogradu same nemaju dovoljno znanja o brojnim promenama, koje su se dogodile u Evropi u poslednjih 15-tak godina, zbog takvih očekivanja, želja i potreba manjine ni same ne razumeju dobro, jer su predugo svesno izvodile mere samoizolacije. Konstatacije o kvalitetu obrazovnog sistema za manjine u velikoj meri važe i za sistem obrazovanja većinskog stanovništva. Poboljšanje uslova i kvaliteta obrazovanja je jedan od preduslova za poboljšanje situacije ne samo u Vojvodini nego i u Srbiji.
Na rubu svih događaja ostaju Romi, pogotovu oni, koji su kao izbeglice došli sa Kosova. Njihovi uslovi za život ostaju nikakvi, socijalizacije praktično nema, oblici pomoći su veoma retki i povremeni, pre svega u velikoj meri neefikasni. Takozvani »Aškali« spadaju u kategoriju, koja je u Vojvodini posve marginalizovana i skoro ne postojeća.
U mnogim lokalnim zajednicama, i u glavnom gradu pokrajine Novom Sadu pobedili su radikali. Izborni rezultat je ponekad za mnoge osnova za utvrđivanje i ocene, da je radikalizacija situacije, koju su potpaljivale različite političke stranke, čak i manjinske pre svega u traženju po svaku cenu političkih pozadina kod svih, čak i najmanjih »incidenata« se isplatila, jer je donela plodove. Došlo je do političkih promena, stranke manjina su uglavnom postale vanparlamentarne stranke, na lokalnom nivou su doslovno prisiljene sarađivati sa radikalima. Vojvodina se promenila i u mnogim pogledima radikalizovala. Problemi i izazovi se ponekad čine većim nego što su u stvarnosti, političke blokade i neprilike su sve češće. U senci traženja rešenja za Kosovo se uznemirenje, kako većine tako i manjine manifestuje u traženju međunarodne podrške i pomoći u svetlu internacionalizacije vojvođanske situacije.
Vojvodina bi mogla u traženju hitno potrebnog koncenzusa za potreban evropski politički put, put promena i transatlantskih integracija za Srbiju odigrati veoma aktivnu, pionirsku i ubedljivu ulogu kako kod kuće tako i u inostranstvu. Više političke snage, više ovlaštenja za pokrajinske organe moglo bi voditi uspešnoj, evropskijoj svakodnevnoj praksi u pokrajini, koja bi mogla biti primer Beogradu i drugim delovima Srbije. Pogranična saradnja sa regijama u Mađarskoj posle u Rumuniji i Hrvatskoj mogla bi omogućiti sticanje neophodno potrebnih znanja i evropskih sredstava za ubrzan razvoj Vojvodine i Srbije.
Vojvodina je već bila i uvek ostaje Evropa u malom, pokrajina sa šest zvaničnih jezika i prava sredina, koja može doprineti drugačijoj praksi i slici u Srbiji. Radi se o samopredstavljanju Srbije, za sliku EU u očima Srba za sliku Srba i Srbije u očima institucija i građana EU. Vreme je za Vojvodinu u najplemenitijem i višeslojnom značenju tog pojma. Jednom reči, sada je vreme za Vojvodinu.
