Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira dešavanja na Bliskom istoku i Balkanu. IFIMES analizira aktuelna dešavanja u Srbiji povodom vanrednih parlamentarnih izbora, koji će se održati 24.aprila 2016.godine. Iz analize „Srbija: Između nepriznate vojne neutralnosti i članstva u NATO-u“ objavljujemo najzanimljivije delove.
Vanredni parlamentrani izbori u Srbiji biće održani 24.aprila 2016.godine. Poslednji vanredni parlamentarni izbori u Srbiji održani su 16.marta 2014.godine. Da li su Srbiji potrebni novi vanredni parlamentarni izbori? Da li se Srbija nalazi u političkoj (ne)stabilnosti. Posle otvaranja pregovaračkih poglavlja sa Evropskom unijom (EU) pitanje o opravdanosti održavanja vanrednih parlamentarnih izbora razdelilo je srpsku ali i međunarodnu javnost. Istovremeno sa vanrednim parlamentarnim izborima održavaju se izbori za Skupštinu Autonomne pokrajine Vojvodina i lokalni izbori.
Posledice katastrofalne vladavine Borisa Tadića i Demokratske stranke (DS) pod njegovim vođenjem još uvek se osećaju u Srbiji. Nesporno je, da je pojavom Srpske napredne stranke (SNS) došlo do osveženja na političkoj sceni Srbije. Došlo do odlučnog zaokreta u mnogim aspektima srpske politike, posebno kada je u pitanju vođenje dijaloga između zvaničnog Beograda i Prištine i opredeljenosti ka članstvu u EU. Osam godina vladavine Borisa Tadića unazadilo je Srbiju, tako da će oporavak Srbije trajati duži period kako bi se eliminisale negativne posledice njegove vladavine, bez obzira ko bude na vlasti u Srbiji. U Srbiji će u narednom periodu biti potrebno sprovesti regionalizaciju i obezbediti ravnomeran razvoj svih delova te države.
Na parlamentarnim izborima, prema proporcionalnom sistemu, za Narodnu skupštinu Republike Srbije, bira se 250 narodnih poslanika. Pravo glasa ima 6.737.808 registrovanih glasača. Na Kosovu, kojeg Srbija prema važećem ustavu još uvek smatra svojom Autonomnom pokrajinom parlamentarni izbori biće održani u sredinama u kojima živi srpska zajednica.
Republika Srbija, prema važećem izbornom Zakonu, koji je usvojen 2000. godine, a izmenjen 2004. godine, predstavlja jednu izbornu jedinicu. Poslanički mandati raspodeljuju se proporcionalno broju osvojenih glasova. Izmene starog izbornog zakona prevashodno se odnose na političke stranke nacionalnih manjina u raspodeli mandata, koje ukoliko ne pređu izborni cenzus od 5% glasova za njih važi „prirodni prag“', koji se dobija kada se broj važećih glasova podeli sa 250 poslanika za svako poslaničko mesto, što je u zavisnosti od izlaznosti na izbore, predstavlja između 12.000 i 16.000 glasova.
Na parlamentarnim izborima učestvuje 20 listi. Na prethodnim parlamentarnim izborima 2014.godine učestvovalo je 19 listi.
Republička izborna komisija (RIK) do sada je proglasila važećim izborne liste: ● Aleksandar Vučić - Srbija pobeđuje ● Za pravednu Srbiju – Demokratska stranka (NOVA, DSHV, ZZS) ● Ivica Dačić – „Socijalistička partija Srbije (SPS), Jedinstvena Srbija (JS) – Dragan Marković Palma“ ● Dr Vojislav Šešelj - Srpska radikalna stranka ● Dveri - Demokratska stranka Srbije - Sanda Rašković Ivić - Boško Obradović ● Vajdasági Magyar Szövetség-Pásztor István - Savez Vojvođanskih Mađara-Ištvan Pastor ● Boris Tadić, Čedomir Jovanović – Savez za bolju Srbiju – Liberalno demokratska partija, Liga socijaldemokrata Vojvodine, Socijaldemokratska stranka ● Muamer Zukorlić - Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka ● SDA Sandžaka – Dr Sulejman Ugljanin ● Za slobodnu Srbiju – Zavetnici – Milica Đurđević ● Grupa građana za preporod Srbije – prof. dr Slobodan Komazec ● Ruska stranka – Slobodan Nikolić ● Republikanska stranka – republikánus párt – Nikola Sandulović ● Srpsko ruski pokret – Slobodan Dimitrijević ● Borko Stefanović – Srbija za sve nas ● Dijalog – Mladi sa stavom – Stanko Debeljaković ● Dosta je bilo – Saša Radulović ● Partija za demokratsko delovanje – Ardita Sinani Partia për veprim demokratik ● Zelena stranka ● U inat – Složno za Srbiju – Narodni savez
Za sada je, prema istraživanju, u ubedljivoj prednosti lista „Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje (Srpska napredna stranka, Socijaldemokratska partija Srbije, Partija Ujedinjenih penzionera Srbije, Nova Srbija, Srpski pokret obnove, Pokret socijalista)“. U Parlament sasvim sigurno ulaze: Koalicija okupljena oko Socijalističke partije Srbije (SPS), Srpska radikalna stranka (SRS), Demokratska stranka (DS), Dveri-DSS, Savez za bolju Srbiju (SDSS, LDP, LSV) i najverovatnije Pokret „Dosta je bilo“ i stranke manjinskih zajednica.
Nesporno je da će pobednik izbora biti koalicija okupljena oko Srpske napredne stranke (SNS). SNS će najverovatnije formirati novu srpsku vladu. Ko će biti koalicioni partneri još uvek zavisi od namera SNS-a, da li će da stvara široku koaliciju ili će vladu formirati sa manjim strankama. Za manjinske zajednice važno je da pored zastupljenosti u Parlamentu Srbije budu zastupljene i u Vladi Srbije. Iako je naziv liste oko SNS-a Srbija pobeđuje, da li će Srbija zaista pobediti u mnogome je zavisno od Aleksandra Vučića, predsednika SNS-a i aktuelnog premijera Srbije. Dosadašnji način vladanja morat će nadograditi i zahvaliti se nekim dosadašnjim saradnicima na saradnji i svoju ekipu ojačati novim mlađim i stručnim kadrovima, koji neće biti opterećeni ideologijom nego ostvarivanjem zacrtanih ciljeva i rezultata.
Analitičari smatraju, da je za budućnost parlamentarne demokratije u Srbiji važno da u narednom periodu postoji jaka i aktivna opozicija kao korektiv vlasti što do sada nije bio slučaj.
Srbija se još uvek nalazi na prekretnici. Tzv.šizofrena spoljna politika uspostavljena za vreme vladavine tandema Tadić-Jeremić na osloncu Rusija - EU - SAD – Kina + Pokret Nesvrstanih je još uvek, u nešto manjoj meri, bila prisutna i u protekom periodu.
Nedavno potpisivanje sporazuma između Srbije i NATO-a još uvek nije potvrda evroatlantske usmerenosti Srbije. Zapad još uvek izražava sumnjičavost prema geopolitičkoj orijentaciji Srbije ali i još nekih drugih država regiona, za koje smatra da mogu promeniti geopolitičku orijentaciju. Zbog toga je važno u narednom periodu raditi na dodatnoj izgradnji i razvijanju poverenja između Srbije i Zapada.
Jednostrano proglašena vojna neutralnost Srbije ne predstavlja nikakvu obavezu u međunarodnim odnosima i međunarodnom pravu. Radi se o populističkoj Rezoluciji, koju je 2007.godine usvojila Skupština Srbije. Jednostrana vojna neutralnost Srbije nije priznata od susednih država kao ni kod svetskih velesila niti je međunarodno priznata i evidentirana. Sve to doprinosi jačanju nepoverenja zapadnih saveznika prema Srbiji. Zbog toga je važno, da se posle predstojećih parlamentarnih izbora Srbija jasno opredeli do svoje geopolitičke orijentacije, jer zbog toga može postati žrtva dodatnog nepoverenja zapadnih saveznika prema Srbiji i njenoj politici.
Odluka o vojnoj neutralnosti se u Srbiji pokušava opravdavati očuvanjem teritorijalnog integriteta i zbog specijalnih veza sa Ruskom Federacijom. Međutim, radi se o tome da vojna neutralnost ne može zaštiti nijedan od ova dva interesa. Vojna neutralnost je proglašena 2007.godine, dakle sedam godina od dolaska NATO-vih trupa na Kosovo. Kosovo je postalo nezavisna država, koju su priznale brojne države članice UN-a, a Srbija nije uspela zaštiti teritorijalni integritet Kosova kao svoje ustavnopravne teritorijalne jedinice. Čak je i Rusija kosovski slučaj iskoristila da opravda disoluciju Gruzije i Ukrajine. Srbija neće moći izbeći neku vrstu priznanja Kosova kao uslov za ulazak u EU.
Vojna neutralnost nije ni garancija očuvanja specijalnih odnosa sa Ruskom Federacijom ukoliko Srbija nastavi sa evropskim integracijama. EU nije samo kasa iz koje siromašne države izvlače novac već je i integracija država, koje imaju svoju zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Pored toga, između EU i NATO postoji snažna povezanost, koja je zasnovana na konvergetnim geopolitičkim interesima ali i na zajedničkim vrednostima demokratije, ljudskih prava i vladavine prava. Srbija je do sada jedina država, koja je proglasila vojnu neutralnost protiv NATO-a zbog navodne solidarnosti sa Rusijom. U narednom periodu će Srbija morati svoje specijalne odnose sa Rusijom suštinski revidirati i podrediti zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici bez obzira na to da li će postati članica NATO ili ne. To se neće svideti Moskvi, koja očigledno želi da spreči ne samo širenje NATO-a već i EU što je vidljivo na primeru Ukrajine i najnovijih dešavanja u Makedoniji, čiji je cilj, između ostaloga, da se spreči ulazak Makedonije u punopravno članstvo NATO-a.
Dok se širi intenzitet priče o vojnoj neutralnosti na drugoj strani Srbija proširuje svoje prostore u sedištu NATO-a i radi na jačanju saradnje. Na drugoj strani Srbija radi na jačanjuRusko Srpskog Centra za vanredne situacije u Nišu što faktički predstavlja prisutnost ruskih snaga u Srbiji. Centar ima potencijal da postane ruska vojna baza. Srbija se za vanredne situacije mora priljučiti mehanizmima u Briselu, koji već postoje. Kada Crna Gora postane članica NATO-a, uz Hrvatsku, Albaniju, Rumuniju, Mađarsku i Bugarsku koje su već pristupile Severnoatlanskom savezu, vojno neutralna Srbija bila bi okružena državama članicama NATO-a. Tu je i Kosovo sa prisutnim NATO trupama i velikom vojnom bazom. Prema ocenama vojnih eksperata vojna neutralnost je neodrživ koncept za Srbiju u budućnosti.
O spornim privatizacijama nedavno je ponovno podsetio i Izvestilac Evropskog parlamenta (EP) z Srbiju David McAllister (CDU/EPP). Sporne privatizacije navedene su u rezolucijama Evropskog parlamenta o Srbiji, a posebno u rezoluciji EP broj 2011/2886(RSP), koja je donesena na plenarnom zasedanju EP u Strazburu 29.marta 2012.godine.
U navedenoj rezoluciji u paragrafu 18 Evropski parlament izražava zabrinutost zbog ponavljanja optužbi po članu 359 Krivičnog zakonika, koji se odnosi na zloupotrebu službenog položaja na osnovu kojeg su neopravdano zamrznuta sredstva brojnim preduzećima i pojedincima. EP naglašava, da su takve optužbe potkopale poverenje u vladavinu prava u državi. Zbog toga je EP u rezoluciji pozvao vlasti u Srbiji, da ubrzano nastave reviziju krivičnog zakonika i tako obezbede njegovu usklađenost sa evropskim standardima, da odmah prestanu sa podizanjem optužnica prema propisima o zloupotrebi službenog položaja u privatnim preduzećima i u preduzećima u većinskom privatnom vlasništvu i obustave postojeće krivične postupke. Takođe EP naglašava, da bi optuženi po članu 359 kod kojih postoji sumnja, da je trajanje njihovog pritvora ili zamrzavanja imovine nesrazmeran očitanom krivičnom delu, imaju pravo da se prema njima odmah obustave postupci i izvrši povrat privatne imovine i obezbedi poštena ošteta.
EP je u paragrafu 19 pozvao srpske vlasti, da odmah izvrše reviziju spornih privatizacija i prodaje 24 preduzeća, za koje Evropska komisija ima ozbiljne primedbe u pogledu njihove zakonitosti, posebno za preduzeća „Sartid“, „Jugoremedija“, „Mobtel“, „C market“ i „ATP Vojvodina“, te da odmah objave poverljive dokumente o njihovoj privatizaciji i prodaji, koji su bili označeni kao državna tajna što je u suprotnosti sa evropskim standardima. U vezi sa tim upozoravaju, da je izuzetno važno sastaviti temeljit i pošten registar javne imovine, da se obezbedi siguran i predvidljiv poslovni ambijent, pobrine se za vraćanje privatne svojine te se privatnim interesom spreči otuđivanje javne imovine. Još uvek sa dokumenata o privatizaciji i prodaji nije skinuta oznaka državna tajna. Čak i pojedini novi komercijalni ugovori, koje je sklopila aktuelna vlast nose oznaku državne tajne (primer ugovor države sa avionskom kompanijom Etihad).
EU je svoje zahteve za procesuiranjem odgovornih za počinjeni organizovani kriminal i korupciju u Srbiji pojačala posle otvaranja istrage u Austriji meseca septembra 2011.godine zbog kupovine mobilnih operatera u regionu od strane austrijskog državnog Telekoma, od kojih se posebno ističe „Mobtel“ te zahteva iz rezolucije Evropskog parlamenta (EP) od 29.marta 2012.godine u kojoj se od Srbije zahteva da izvrši reviziju spornih privatizacija. Posebno se naglašava preduzeće „Mobtel“, koje je prodano kontroverznom austrijskom biznismenu Martinu Schlaffu, kasnije norveškom Telenoru za 1,513 milijardi evra. U ovom slučaju radi se o međunarodnom kriminalu. Još uvek je nedovoljno istražena uloga aktuelnog kandidata za generalnog sekretara UN-a Vuka Jeremića u navedenim poslovima, koji mu mogu predstavljati veliko breme prilikom kandidature za UN pošto se radi o međunarodnom kriminalu.
EP je zahtevala od vlasti u Srbiji da provede temeljite istrage i reviziju spornih privatizacija u čak 24 preduzeća i sankcioniše odgovorne. Istraga je provedena površno, a bilo je za očekivati da neko ozbiljan ko je istraživao 24 sporne privatizacije izađe sa jasnom analizom i da kaže šta je bila greška u procesu privatizacije. Simptomatično je, da nisu pronađeni elementi krivičnih dela u privatizacijama, a verovatno ih je bilo. Očigledno su određeni pojedinci pošteđeni i zaštićeni, jer se revizija spornih privatizacija očito radila selektivno. Osim nekoliko izrečenih rečenica u izveštaju, da je posao revizije gotov, taj posao je završen. Svi koji su učestvovali u reviziji privatizacija bili su dobro plaćeni, a građani Srbije nisu imali pravo da budu obavešteni kako je na primeru 24 sporne privatizacije izgledao organizovani kriminal i korupcija i šta je potrebno sve promeniti da se to više ne ponovi. Odgovora nadležnih za građane Srbije još uvek nema.
Istrage pomenutih privatizacija ukazuju na ključnu ulogu u većini izvršenih spornih privatizacija Borisa Tadića i pojedinaca iz vrha Demokratske stranke (DS) i Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra i predsednika Ujedinjenih regiona Srbije (URS).
Da bi borba protiv organizovanog kriminala i korupcije u Srbiji zaista zahvatila šire razmere potrebno je procesuirati ključne pojedince. Dosadašnje istrage pokazuju, da sporne privatizacije preduzeća u Srbiji vode do Tadića i Dinkića. Postavlja se pitanje gde su posle demokratskih promena 5.oktobra 2000.godine „nestale“ enormne svote novca Miloševićevog režima na računima u inostranstvu, posebno na Kipru, i kakva je u tome bila uloga Mlađana Dinkića. U mandatu Vlade Vojislava Koštunice čitavu oblast finansija je preuzela tadašnja G17 Plus. Za ilustraciju čak i u nekoj opštini gde uopšte nije imala odbornike načelnik poreske službe bio je čovek iz G17 Plus. Dakle, sve finansijske institucije, horizontalno, ali i vertikalno, uzimane su po partijskoj liniji. SNS mora preseći sa tradicionalnom partijskom podelom vlasti i po vertikali i po horizontali.
Kroz spornu privatizaciju „Mobtela“ posredovanjem austrijskog biznismena Martina Schlaffa „Mobtel“ je prodan norveškom operateru „Telenor“, a Boris Tadić je bio predsednik Upravnog odbora „JP PTT saobraćaja Srbije“, koja je bila suvlasnik „Mobtela“, a on je istovremeno bio i ministar telekomunikacija.
Za vreme rukovođenja ministarstvom telekomunikacija u dužem vremenskom periodu Boris Tadić bio je predsednik upravnog odbora „JP PTT saobraćaja Srbije“, koja je imala zajedničku kompaniju „Mobtel“ sa Bogoljubom Karićem. Iz tog perioda nije razjašnjena uloga Borisa Tadića u postupku pokretanja stečaja, utvrđivanja visine unetog osnivačkog kapitala, u pripremi kompanije za prodaju za kupca, koji se vezuje za njegovu Demokratsku stranku, sponzorstva i donacije koje su išle po nalogu Borisa Tadića i sl. Istražni organi u dosadašnjem radu nisu saslušali niti procesuirali Tadića po ovim pitanjima.
Takođe, sporan je ugovor o prodaji od 4.aprila 2006.godine odnosno kada je nezakonito izvršeno preuzimanje imovine „Mobtel-a“ od strane novoformiranog preduzeća „Mobi 63“ i prodaja „Mobi 63“ norveškom „Telenor-u“, koji je proglašen državnom tajnom. Postavlja se pitanje zašto i zbog čega je jedan komercijalni ugovor proglašen državnom tajnom i zbog čijih interesa? Gde je nestalo 1,513 milijardi evra koliko je dobijeno od prodaje „Mobtela“ stranom vlasniku? Zašto na račun Narodne banke Srbije nije uplaćen celokupni iznos za prodaju „Mobtel-a“ nego iznos umanjen za oko 200 miliona evra. Ukoliko se nerazjasne sporne privatizacije to bi moglo negativno uticati na buduće strane investicije u Srbiji, jer bi to predstavljalo jasnu poruku da je Srbija država bez pravne sigurnosti za strane investitore.
Pitanje Kosova (Kosovo i Metohija) i dalje predstavlja značajno pitanje srpske unutrašnje i spoljne politike. Dijalog između zvaničnog Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom zvaničnog Brisela (EU) odvija se već nekoliko godina. Tokom dijaloga uspostavljen je određeni napredak i saradnja između političkih struktura Srbije i Kosova. Rezultat te saradnje je i podrška srpskih poslanika u kosovskoj skupštini prilikom izbora Hashima Thaçija (PDK) za predsednika Kosova, koji inače ne bi mogao biti izabran za predsednika Kosova bez obezbeđivanja kvoruma srpskih poslanika, koji smernice za delovaje dobijaju iz Beograda. Ovoga puta zvanični Beograd je napravio ključnu grešku izraživši političku podršku Thaçiju, političaru sa hipotekom prošlosti, koji će teško može izbeći sudsko procesuiranje na novoformiranom Specijalnom sudu za ratne zločine. Postaje sve izvesnije da bi novi partner na Kosovu za zvanični Beograd mogao biti Albin Kurti i Pokret „Samopredeljenje“ (Lëvizja Vetëvendosje!).
Prema Ustavu Republike Srbije Kosovo i Metohija su sastavni deo Republike Srbije, dok je prema Ustavu Republike Kosovo nezavisna država. Kako pomiriti dva ustavna koncepta bez kojeg nije moguće osigurati trajni mir i dugoročnu stabilnost. Zbog toga je Srbija još uvek država, kojoj se ne znaju državne granice, ukupan broj stanovnika, državni suverenitet, a bez toga nema bržeg približavanja EU, a to determinišu odnosi sa susedima. Srbija će morati više raditi na vođenju racionalne namesto dosada u mnogim segmentima iracionalne politike.
Ljubljana, 19. april 2016
