Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane redovno analizira događanja na Bliskom istoku i Balkanu. Povodom predstojećih vanrednih izbora za Narodnu skupštinu Republike Srbije, koji će biti održani 28. decembra 2003. godine, IFIMES analizira predizborna događanja. Iz opširne analize izdvajamo najzanimljivije delove:
Vanredni izbori za poslanike za Narodnu skupštinu Republike Srbije biće održani 28. decembra 2003 godine. U poređenju sa proteklim izborima održanim 5. oktobra 2000. godine, na ovim izborima konkuriše duplo više kandidata, odnosno oko pet hiljada, dok je na prethodnim izborima učestvovalo dve hiljade kandidata. Na najavljenim izborima učestvuju: G17 plus, Srpska radikalna stranka, Demokratska stranka Srbije, Demokratska alternativa, Demokratska stranka, koalicija Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije, Otpor, koalicija Stranke srpskog jedinstva, Narodne seljačke stranke, Narodne stranke, stranke Naš dom Srbija i Srpske stranke, Socijalistička partija Srbije, koalicija Demohrišćanske stranke Srbije, Demokratske stranke »Otadžbina«, Demokratskog pokreta Rumuna Srbije, Seljačke stranke i Srpske pravde, koalicija Socijaldemokratije, Narodne stranke pavda, Stranke radnika i penzionera i Socijaldemokratske partije zelenih, koalicija »Zajedno za toleranciju« (Liga socijaldemokrata Vojvodine, Savez vojvođanskih Mađara, Sandžačka demokratska partija i Liga za Šumadiju), Liberali Srbije, Reformisti Vojvodine, koalicija Socijalističke narodne stranke i Narodnog bloka, grupa građana »Privredna snaga Srbije i Dijaspore«, Laburistička partija Srbije, Savez Srba Vojvodine, koalicija Pokreta veterana Srbije, Državnog pokreta Srbije i Nove Vojvodine, Jugoslovenska levica kojoj Republička izborna komisija nije prihvatila izbornu listu. Na prošlim izborima učestvovalo je osam listi, odnosno lista DOS-a i sedam stranaka (koalicija DOS, SPS, SRS, SSJ, SPO, JUL, Demokratska socijalistička partija i Srpska socijaldemokratska partija). Na svakoj listi nalazi se po 250 kandidata.
Za izbornu kampanju karakteristično je da su pojedini nosioci lista ili kandidati na izbornim listama haški optuženici, kao što su Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj, Sreten Lukić, Vladimir Lazarević, Nebojša Pavković itd. Prema važećem zakonu u Srbiji na izborima mogu učestvovati i lica koja nisu pravnosnažno osuđena na kaznu zatvora dužu od šest meseci. Aktuelna vlast u Srbiji morala je rešiti i ovo pitanje jer pojavljivanje haških optuženika ne utiče na stvaranje atmosfere tolerancije, razumevanje i pomirenja, kako u Srbiji tako i u regiji Balkana. Tako je u susednoj Bosni i Herecegovini zabranjeno učestvovanje na izborima i obavljanje bilo kakve javne funkcije licima koja se nalaze u Hagu, ili protiv kojih je podignuta optužnica Tribunala u Hagu. Takođe se primećuje slaba zastupljenost žena na izbornim listama. Zabrana Međunarodnog suda u Hagu optuženicima da učestvuju na bilo koji način u izbornoj kampanji samo je dodatno pripomogla njihovoj »nevidljivoj« promociji i jačanju pozicije među biračima.
Podizanje najnovijih optužnica dogodilo se u najnezgodnijem političkom trenutku. Vlada Zorana Živkovića, a i Demokratska stranka (DS) žele na taj način i za to vreme osvojiti naklonost jednog dela biračkog tela koji se protivi saradnji sa Haškim tribunalom. Oni su uočili da je to bio Koštuničin najjači adut na prethodnim izborima. Koštunica nikako nije želeo saradnju sa Haškim tribunalom i svesno tim putem dobio veliku naklonost mnogih birača. Predsednik Vlade Zoran Živković planirao je sličan takav scenario zato jer je svestan da će na sledećim parlamentarnim izborima DSS i G17 Plus osvojiti većinu u Skupštini i formirati koalicionu Vladu. Dakle, Živković ima želju da diskredituje Koštunicu i Labusa tako što će im nepopularan posao ostaviti da rešavaju za vreme narednog mandata Skupštine.
Drugo pitanje koje je aktuelna vlast morala rešiti je pitanje učešća nacionalnih manjina na predstojećim izborima. Prema važećem zakonu izborni cenzus od 5% odnosi se i na manjine što je sasvim jasno da ga manjine nemogu ispuniti. Tako su u poslednjem času manjine pronašle rešenje kroz koaliciju »Zajedno za toleranciju-Čanak-Kasa-Ljajić«, koja će sasvim izvesno imati svoje predstavnike u novom parlamentu Srbije. Ne treba zaboraviti da su manjine dobrim delom iznele teret demokratskih promena u Srbiji pre i posle 5. oktobra 2000. godine, ali nedonošenje odgovarajućeg izbornog zakona koji bi se odnosio na manjine i koji ne bi imao ograničenja kroz cenzus kao i mnoga druga otvorena pitanja ukazuje da su još uvek nacionalne manjine marginalizovane.
Verovatno će zbog niza obećanih a nerešenih pitanja svoju cenu na predstojećim izborima cenu platiti DOS, odnosno najviše Demokratska stranka (DS). DOS, odnosno Demokratska stranka uspela je za svega nekoliko meseci posle ubistva premijera Zorana Đinđića prokockati njegov politički kapital i svojim (ne)delovanjem isprovocirati vanredne parlamentarne izbore. Izbori će pokazati da najveću podršku biračkog tela uživa Demokratska stranka Srbije (DSS) i Srpska radikalna stranka (SRS). U drugi tabor spadaju Demokratska stranka, G17 Plus, SPO-Nova Srbija, SPS, ... Od ostalih stranaka i koalicija mogućnosti da uđu u parlament imaju Koalicija »Zajedno za toleranciju«, SSJ, Demokratska alternativa i Liberali Srbije.
Međunarodna zajednica je pred početak izborne kampanje izrazila podršku reformskim i demokratskim strankama, a pre svega strankama sadašnje koalicije DOS. Pošto DOS-ova vlast nije ispunila očekivanja birača, a delimično i međunarodne zajednice, ne očekuje se njihova pobeda. Dolazak HDZ u Hrvatskoj sasvim sigurno je podrška desnim političkim snagama u Srbiji.
Pošto DOS-ova vlast nije uspela realizovati svoja obećanja očekuje se da bi realno kompromisno rešenje, kao neka vrsta prelaznog perioda za Srbiju, mogao biti DSS predvođen Vojislavom Koštunicom oko kojeg bi se okupile i druge stranke. Sličan primer imamo u Austriji gde kancelar Wolfgang Schuessel ima u koaliciji radikalnu Slobodnjačku stranku Joerge Haidera. Evidentno je skretanje Srbije u desno što u tamošnjim okolnostima znači početak ponovnog perioda konfrontacije s međunarodnom zajednicom pre svega zbog nesaradnje sa Međunarodnim sudom u Hagu. Očigledan primer nesaradnje je nehapšenje optuženih za ratne zločine. Primer Iraka i hapšenje nekadašnjeg iračkog diktatora Sadama Huseina pokazuju da ukoliko domaće vlasti istinski žele sprovesti zahteve međunarodne zajednice hapšenje se i realizuje. Naime, hapšenje Sadama Huseina izvele su lokalne iračke, odnosno kurdske snage uz asistenciju koalicionih sila. Vlasti Republike Srbije su na svaki način izbegavale ovo pitanje čijim se izbegavanjem ono sve više komplikuje na štetu svih građana Srbije. Građani Srbije su na neki način taoci nekolicine svojih sugrađana optuženih za ratne zločine, ? koje domaće vlasti ne žele izručiti Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu.
Zbog težine unutrašnjih problema u Srbiji potrebno je doneti i Zakon o lustraciji. O tim i drugim unutarpolitičkim pitanjima novi saziv Narodne skupštine Republike Srbije trebalo bi da raspravlja već na početku svog mandata. Nažalost, Srbija je država koja ima dosta nerešenih unutarpolitičkih pitanja bez čijeg rešavanja neće moći reševati svoja spoljnopolitička pitanja i ponuditi odgovarajuće odgovore, kako za sebe tako i za međunarodnu zajednicu i susede.
Međunarodni institut IFIMES smatra da bi sve političke partije u Srbiji trebalo da teže ulasku u EU i savez NATO-a, te svojom kooperativnosti pokazati da zemlje Zapadnog Balkana treba da osiguraju ulazak u paketu u navedene asocijacije. Svako drugo rešenje prouzrokovalo bi frustracije u pojedinim državama. To se posebno odnosi na zajednički ulazak Hrvatske, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
NACIONALNE MANJINE U PARLAMENTU SRBIJE?
Prikupljanjem više od 16 hiljada potpisa građana koji podržavaju izbornu listu kandidata za poslanike, koalicija »Zajedno za toleranciju-Čanak-Kasa-Ljajić« počela je svoju izbornu kampanju. Ova koalicija jedna je od retkih koja će poštovati svoj koalicioni dogovor, a koji se odnosi na poštovanje etničkih raznolikosti u Srbiji. Oni su iskreni kada govore o ljudskim pravima, budući da se u koaliciji nalaze predstavnici skoro svih etničkih zajednica iz čitave Srbije. S toga se ne postavlja pitanje da li će koalicija preći izborni cenzus, već samo koliko će mesta za poslanike osvojiti u parlamentu. Čelnici ove koalicije neskromno očekuju da će osvojiti 20 poslaničkih mandata. Takođe su u svom dogovoru najavili da posle parlamentarnih izbora sigurno neće sarađivati sa nacionalističkim strujama iza kojih stoje Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije. Prema rečima Nenada Čanka, Srpska radikalna stranka je čist izvor fašizma, dok Demokratska stranka Srbije predstavlja klerofašističke snage u Srbiji koje se oslanjaju na ideoligiju Dimitrija Ljotića.
Program koalicije »Zajedno za toleranciju« nije klasičan program stranačkog tipa, već principijelan program sigurnosti u fizičkom, pravnom i imovinskom smislu, bez obzira na nacionalnu, versku, političku ili zavičajnu pripadnost. Sem toga, ova koalicija zalagaće se u budućem parlamentu za samostalnu Srbiju bez Crne Gore, koja bi bila podeljena na šest federalnih jedinica, među kojima bi bile Vojvodina i Sanžak. To podrazumeva Vojvodinu kao republiku. Oni su u svom programu takođe istakli da će se zalagati za Srbiju kao državu svih njenih građana, a ne kao državu srpskog naroda, a pogotovo ne za parlamentarnu monarhiju kako je to budućoj Vladi predložila Srpska pravoslavna crkva.
Ovakva koalicija jedina je u aktuelnoj politici koja građanima nudi poštovanje građanskih i manjinskih prava, s obzirom na to da trećina građana Srbije nisu Srbi. Važno je to da su koreni ove koalicije upravo u Vojvodini posto je ona primer tolerancije i poštovanja različitosti, jer kako je poznato, u Vojvodini svi ljudi razumeju jedni druge iako pričaju različitim jezicima. Ostale stranke prodaju maglu i kupuju biračko telo nacionalnih manjina samo kada njima to odgovara.
Predstavnici Demokratskog saveza Hrvata Vojvodine očekuju da će se u budućem parlamentu izmeniti izborni zakon po kojem bi i hrvatska zajednica imala svoje predstavnike u parlamentu, kao što je to odnedavno slučaj u Hrvatskoj gde su Srbi dobili svoje mesto u Hrvatskom saboru. Hrvati u Srbiji očekuju oko 20 hiljada glasova, što kada se sabere sa glasovima vojvođanskih Mađara, Bošnjaka i ostalih, sigurno premašuje 175 hiljada glasova koji su neophodni za prelazak izbornog cenzusa od 5%. U ovom trenutku se učestvovanje Hrvata na izborima može okarakterisati samo kao protest protiv lošeg izbornog zakona koji ne predviđa siguran ulazak u parlament nacionalnih manjina koje bi ravnopravno trebalo da učestvuju u podeli vlasti u Srbiji.
Među nesrpskim biračima vlada razočaranje u Demokratsku stranku koja se odrekla koalicije sa vojvođanskim i sandžačkim partijama koje su pre 5. oktobra 2000. godine davale nesebičnu podršku promenama u Srbiji. Stranke nacionalnih manjina dosta su izgubile na rejtingu upravo zbog toga što su podržavale reforme Zorana Đinđića, da bi se desilo to da Demokratska stranka na svoju izbornu listu uvrsti samo bliske saradnike (njih dvojicu) sandžačkog separatističkog vođe Sulejmana Ugljanina koji u Sandžaku ima veliku podršku. Definitivno je jasno da su takve ideologije prevaziđene, što važi i za Srbe u Republici Srpskoj. DS je to uradila samo iz jednog razloga – odgovara im što veća izlaznost glasača u Sandžaku, bez ikakvog obzira prema Bošnjacima u ovom delu Srbije.
Međunarodni institut IFIMES smatra da ukoliko u Parlamentu Srbije ne bude predstavnika koalicije »Zajedno za toleranciju«, Srbija će imati veliki problem kako međunarodnoj zajednici da objasni zašto je to tako, kao što će morati duboko da se zamisli zašto u parlamentu nema ni jednog Albanca sa juga Srbije. Veliki je problem što niko iz aktuelne Vlade nije pregovarao sa Partijom za demokratsko delovanje Albanaca, na čijem je čelu Riza Halimi aktuelni predsednik Skupštine opštine Preševo.
