General Blagoje Grahovac, član Savetodavnog odbora Međunarodnog instituta IFIMES
Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira događanja na Bliskom istoku i Balkanu. General Blagoje Grahovac, član Savetodavnog odbora Međunarodnog instituta IFIMES piše o ulozi ruske politike na Balkanu. Njegov članak „RUSKA POLITIKA I BALKAN[1]“ objavljujemo u celosti.
Ruska politika i Balkan
Još uvek niko neće da otvori stručnu, naučnu ili političku raspravu zašto i kako je razbijena Jugoslavija. Iskonska je to potreba, kako bi se mogli odvojiti oni koji su bili politički naivni od onih koji su bili na zadatku razbijanja. Dok mi neko drugačije ne dokaže, istrajavaću na stavovima i tvrdnjama da je KGB bio njen osnovni razbijač, iako ne zanemarujem određene krugove na Zapadu kojima je to bilo veoma dopadljivo.
Mlađe čitaoce ću podsetiti samo na dva događaja. Čitav miroljubivi svet je osudio invaziju snaga Varšavskog ugovora na Čehoslovačku 20. avgusta 1968. godine. Od svih zvaničnih državnih politika najstroža osuda je dolazila od tadašnje SFRJ. Njen predsednik Josip Broz Tito posebno se isticao u strogoći osude takvog postupka država Varšavskog ugovora (VU). Zbog takvih političkih stavova zvanične Jugoslavije „za dlaku“ je (na nju) izbegnuta agresija država VU. Kada su od oružane agresije odustali, tadašnji generalni sekretar KPSS Leonid Brežnjev je u septembru te godine, u neskrivenoj ljutnji, izjavio: „Pustićemo Jugoslaviju još 10-15 godina da se pati i onda će ona samoj sebi doći glave.“. To je bila javno iznešena pretnja i javno izdati zadatak snagama KGB, šta im valja činiti.
Jedan drugi slučaj, u operativnom smislu, još je ilustrativniji. U oktobru 1978. godine u Upsali (Švedska) je održan svetski kongres sociologa. Na zatvorenom delu kongresa američki sociolog Zbignjev Bžežinski izneo je svoju ocenu o Jugoslaviji. Osnovne odrednice njegove analize o Jugoslaviji su bile: da Jugoslavija, po mnogim pitanjima, može biti pozitivan primer za tadašnju Evropsku zajednicu; da njen jednopartijski sistem ne omogućuje pune političke slobode; da neravnopravan status imovinskih prava (posebno inferioran ustavno-pravni položaj privatne svojine) ugrožava ravnopravnost građana; da je Jugoslavija, kroz Pokret nesvrstanih zemalja, postala važan faktor međunarodnog mira; da (kao takva) nikako ne odgovara politikama država komunističkog bloka; da joj preti velika opasnost od tog bloka, te da Jugoslaviji treba pomoći da se održi na putu demokratizacije i ulaska u tadašnju Evropsku zajednicu.
Pošto su sve tadašnje državne, republičke i vojne tajne službe u SFRJ dominantno bile pod uticajem KGB, veštom zamenom teza, one su zabrinutost Zbignjeva Bžežinskog preokrenule u takozvani plan Amerike za razbijanje Jugoslavije. Od tada, pa sve do današnjeg dana, u poluzvaničnim (pa i nekim zvaničnim) krugovima neprekidno su se podastirale različite varijante „planova“ razbijanja Jugoslavije od strane Zapada, dok je na terenu operativni plan razbijanja išao vrlo pragmatičnom KGB putanjom. Od predstavnika svih naroda iz svih republika pronađene su odgovarajuće ličnosti za taj zadatak, od kojih je formirana tipična politička mafija, koja je pod svoju kontrolu stavila: sve tajne vojne i državne službe; sve druge mafijaške klanove; te sve nacionalističke, neofašističke i klerikalne pokrete i organizacije. Na populizmu, o ugroženosti sopstvenog naroda, populus je gurnut u bratoubilački rat, dok je u isto vreme politička mafija krala i pljačkala imovinu, koju je taj isti populus decenijama stvarao. SFRJ je razbijena, a, i dan danas, političke i sve druge kriminalne grupe i sve tajne službe novonastalih država imaju visok stepen saradnje u organizovanom kriminalu, a posebno u prikrivanju zločina nastalih u svim tim ratovima.
Geopolitički i geostrateški interes Rusije uvek je bio fokusiran na prostor Balkana. Slavenofilstvo i pravoslavni fundamentalizam osnove su doktrine Ruske pravoslavne crkve. Izvoz komunističke ideologije i izvoz oružja bila je decenijska osnova svih politika sovjetske, pa i ruske države. Pošto su takve politike uvek nailazile na otpor na prostoru koji je trebalo osvojiti, otpočela se primenjivati nova politička (bolje reći geopolitička) doktrina. Naime, nakon raspada SSSR-a, jedna čitava armija robusnih operativaca KGB je ostala i bez države (kojoj su služili) i bez zaposlenja. U to vreme, na prostoru Ruske federacije, pojavio se enorman broj prebogatih (a zaplašenih) tajkuna. Rešenje je pronađeno u spajanju robusnih i osiromašenih KGB-ovaca i prebogatih, a zaplašenih, tajkuna. Tako je stvorena oligarhija koja je, skoro u potpunosti, stavljena u službu državne politike RF. Adekvatno tome otpočela je primena sasvim nove doktrine. Umesto izvoza ideologije i oružja, ekspanzivno je otpočeo izvoz prljavog i sumnjivo stečenog kapitala. I nigde više nisu nailazili na otpor. Na novim prostorima sačekuju ih lokalni tajkuni i sprega između tajnih službi, lokalnih političara i lica iz mreže organizovanog kriminala. Kapital oligarha je, po pravilu, išao na Zapad. Razvijena je veoma široka njihova lobistička mreža, sumnjivi kapital se na različite načine registruje, bujaju špekulativni poslovi, a finansijski inženjering se razvio do neslućenih razmera.
Nakon stavljanja sumnjivog kapitala u redovne finansijske tokove, taj isti kapital (za koga se kolokvijalno kaže da je zapadni, a kome su Rusi stvarni vlasnici) dolazi na Balkan, prvenstveno na prostor država sa većinskim pravoslavnim narodom. Za takvu ofanzivu kapitala ruskih oligarha na države Balkana uvek se priprema adekvatna politička podloga, a koja je sadržana u formuli: „Glasna politička priča o evropskim i evroatlanskim integracijama ispod koje se sprovodi prava okupacija privrednih resursa od strane ruskih oligarha“. Ta formula godinama potvrđuje veliku efikasnost ruske politike na Balkanu. Vašingtonske i briselske administracije su nadmudrene. Delimično i iz razloga što su delovi tih administracija kontaminirani korupcijom iz lobističkih mreža ruskih oligarha i sa njima povezanih političara balkanskih država.
Pet godina pre izbijanja finansijske krize u Grčkoj i na Kipru, u javno objavljenim tekstovima, alarmantno sam upozoravao šta će se desiti sa ove dve države, ukazujući da će one uskoro postati veliki evropski problem. To se i desilo. Odakle su mi bila ta „saznanja“? Jednostavno, praćenjem kompanija koje dolaze u te dve zemlje, a ko su stvarni ili većinski vlasnici tih kompanija. Nije bilo teško utvrditi da su to bili ruski oligarsi.
Crna Gora je tipičan primer geopolitičke žrtve. Što je glasnost političkih elita o evroatlanskim integracijama jača, utoliko je veća okupacija privrednih resursa od strane ruskih oligarha. Zabrinjavajuće su činjenice koje ukazuju da u investicijama u Crnoj Gori, koje dolaze od poznatih biznis imena sa Zapada, ruski oligarsi imaju značajan (a u nekim i većinski) udeo u tim kompanijama. „Željezara“ Nikšić i „Kombinat aluminijuma“ Podgorica samo su neki od primera do čega su ruski investitori doveli privredna društva koja su bila nosioci privrednog razvoja Crne Gore. Ogromne površine zemljišnih prostora, koje su Rusi kupili, započeli nekakvu gradnju, a zatim odustali i nestali u nepoznatom pravcu, siguran je pokazatelj pranja prljavog novca. Ti zarobljeni prostori su, u privrednom smisli, umrtvljeni sa neizvesnim ishodom. Kupoprodajni ugovori privrednih društava godinama su držani u tajnosti. Nakon eskaliranja problema, te stečaja i sudskih procesa u vezi sa tim preduzećima, dolazi se do zabrinjavajućih podataka. Ni danas se ne može utvrditi njihova stvarna kupoprodajna cena. Međusobne garancije o realizaciji tih ugovora se mogu višestruko tumačiti, a međusobne obaveze ugovornih strana se ni danas ne mogu rastumačiti. Jedno je neupitno, vlast je naknadno davala državne garancije, koje su aktivirane, a iz državne kase neplanski je otišlo na stotine miliona evra. I svemu tome nije kraj. Ruski oligarsi i dalje potražuju još i još, te i dalje prete tužbama i međunarodnom arbitražom. U isto vreme, isti političari i dalje drže sve poluge svih grana vlasti u Crnoj Gori. Vlast obilato koristi jaku rusku mitomaniju koja vlada u redovima nekih opozicionih partija, te među brojnim građanima pravoslavne veroispovesti. Stabilizovanjem Srbije na evropskom, u Crnoj Gori će otpočeti stvarne reforme na njenom evroatlanskom putu.
Dok je Bugarska bila u sastavu Varšavskog ugovora, kod njenih građana je vladao veliki otpor (pa i animozitet) prema ruskoj politici. Analizirajmo današnju građansku svest u Bugarskoj, posle svih promena koje su se desile njenim ulaskom u EU i u NATO, a u vezi sa njenom državno-političkom orjentacijom. Utvrdićemo da su se značajno povećale simpatije prema Rusima. Šta je razlog? Ruski oligarsi su najbrojniji vlasnici kapitala koji ulazi u Bugarsku, iako taj kapital formalno dolazi sa Zapada. Ozbiljnom analizom doći ćemo do još jednog zaključka – da je vitalnost tih privrednih društava veća nego u balkanskim državama, koje se nalaze zapadnije od Bugarske, iako su isti vlasnici tih kompanija. I to je jedan od pokazatelja da su ruski oligarsi u službi državne politike RF i da je sve to u funkciji geopolitičkih i geostrateških ciljeva.
Decenijsko mučenje Makedonije zbog njenog imena, po mom mišljenju, nije prvenstveno problem istorijske, kulturološke, a niti političko-pravne prirode. To je tipična geopolitička igra. Amerikanci unutra, a ruski oligarsi svuda (posebno u Grčkoj) naokolo, realnost je u kojoj Makedonija živi, upravo od vremena otkad je problem eskalirao. Stabilizovanjem Srbije na njenom evropskom putu potpuno će se ogoljeti zavrzlama makedonsko-grčkog rebusa.
Kapital koji ulazi u Albaniju težišno dolazi sa Zapada, a većinski vlasnici tog kapitala su takođe sa Zapada. Ali, skoro u svim tim kompanijama jedan udeo imaju ruski oligarsi. Godinama upozoravam na rusko-balkansko-južnoameričku transferzalu organizovanog kriminala i korupcije. Mafije su operativna vojska te transferzale, a rusko-crnogorsko-srpsko-albanske mafije su međusobno spregnute do neslućenih granica. One su u velikoj meri pod zaštitom delova državnih politika, a koje su direktno uključene u geopolitičku igru. Razloge za postupanje pojedinih političara treba tražiti u njihovoj povezanosti sa biznisom ruskih oligarha.
Kosovo se može analizirati po matrici koja se primenjuje za Albaniju. Oslobađanje Kosova od mnogih društveno-političkih devijantnosti će se dinamizirati nakon stabilizovanja Srbije na njenom evropskom putu.
Za izučavanje geopolitičkih igara, Srbija je dobar primer. Srbija se vekovima nalazi u društvenom i političkom raspeću. Građanska svest u Srbiji težišno je preferirala prostor kome Srbija civilizacijski i geografski pripada, a to je Evropa. Politička svest je uporno gradila državno-politički sistem okrenut prema Moskvi. Borba između te dve svesti viševekovna je zbilja Srbije. U poslednjoj deceniji, sa manje ili više otvorenosti, dolazi do sinergije ove dve svesti. Glasnije od svih dosadašnjih političkih elita, aktuelna vlast, koju težišno čine SNS i SPS, otvoreno je krenula putem evropskih integracija.
Ovde treba apostrofirati da je, u odvajanju jedne grupacije od SRS Vojislava Šešelja i u formiranju SNS, važnu ulogu imao predsednik DPS Crne Gore, Milo Đukanović. Tu vlastodržačku partiju Crne Gore karakteriše dupla politička igra, sa bučnom pričom o evroatlanskim integracijama, ispod koje se sprovodi okupacija privrednih resursa od strane ruskih oligarha. Bliskost Đukanovića sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, najpre izvan očiju javnosti, a sada napadno i upadljivo, nesporna je. U tom krugu su i neka lica koja godinama prati kontroverza u vezi sa njihovim biznisom i njihovom duplom igrom između Istoka i Zapada.
Nebitno je: da li zbog njihovog političkog preumljenja; zbog vešte političke igre; zbog duple političke igre; zbog političke iskrenosti; da li zbog toga što su se nekome na Zapadu čvrsto obećali; ali, nesporna je činjenica da Vučić i Dačić žele nepovratno voditi Srbiju putem evropskih integracija. NATO integracije će se, same po sebi, nametnuti, jer je procenat građana Srbije, koji žele Srbiju u NATO-u, respektabilno visok. Sve te činjenice mogu zabrinuti (i već zabrinjavaju) zvaničnike ruske politike. Zato ne treba da čude ofanzivna nastojanja ruske države i ruskih oligarha u brzini osvajanja privrednih resursa Srbije.
Državne i vojne tajne službe na Balkanu uvek su bile u snažnoj vezi i pod snažnim uticajem ruskih tajnih službi. Njihove nezvanične veze su bile daleko čvršće od onih zvaničnih. Ako se analiziraju sve personalne smene na čelu vojnih i civilnih tajnih službi u Srbiji i regionu, doći će se do zaključka da niti jedna od tih promena nije provedena bez snažnog upliva ruskih tajnih službi. Jedna od tih promena je karakteristična. Naime, nakon konstituisanja SNS-SPS vlasti u julu 2012. godine, jedan od prvih najavljenih poteza tadašnjeg ministra odbrane Aleksandra Vučića je bila promena na čelu VBA i VOA. Službeni razgovor, u vezi sa tim, bio je i zakazan. Neposredno pre tog sastanka, tadašnji ambasador RF u Srbiji, Aleksandar Konuzin, tražio je hitan sastanak sa Aleksandrom Vučićem. Nakon tog sastanka, do smene na čelu VBA i VOA, ipak nije došlo. One su se desile tek ovih dana. I ostale promene neodoljivo liče.
Ruska politika nema više niti jedan razlog za veliko poverenje u Vučića i Dačića. Zvanične politike Zapada imaju mnogo razloga za još veće poverenje u njih dvojicu. Odmeravanja političkih moći su u toku. Srbija je danas, kao retko kada, predmet geopolitičke igre. Pobednik u toj borbi, sa velikom sigurnošću, već se zna. Pobediće Srbija, jer su njeni građani odlučni da idu putem evropskih, a kasnije i evroatlanskih integracija.
Valja razmišljati u sledećem pravcu: Rusi će učiniti sve da politički razdvoje Vučića i Dačića. Zbog toga su, kroz razne kanale, učinili sve da se u Srbiji, što pre, provedu vanredni parlamentarni izbori. Uspeli su. Zbog toga ne treba da čudi da će se baš sada (iako se sve to odavno zna) izvući razni alati iz mafijaških i bezbednjačkih krugova, kojima bi se politički onesposobio ili Vučić ili Dačić. Dačić i njegova SPS će imati trajne posledice, ukoliko se utvrdi da je deo MUP-a (kojim je Dačić godinama rukovodio) bio izvan kontrole državnih organa, a posebno ukoliko su njegove strukture imale vezu sa organizovanim kriminalom. Ukoliko Rusima to pođe za rukom, a Vučić politički preživi, sledeća faza bi bila snižavanje političke snage proevropski odlučnog Vučića, ali preko Tomislava Nikolića. Ruska politika i Ruska pravoslavna crkva imaju veliko poverenje u sveslavjanski i pravoslavni senzibilitet Tomislava Nikolića. Političke administracije zapadnih zemalja učinile su sve da Srbija ne uđe u rizik vanrednih parlamentarnih izbora i da se sadašnja koalicija na vlasti stabilizuje. Očigledno je, nisu uspeli.
U geopolitičkoj igri, u vezi sa Srbijom, treba imati u vidu još jednog igrača, koji je uvek, kroz istoriju, imao važnu ulogu. To je Crna Gora. I Istok i Zapad to dobro znaju, pa ne treba da čudi što se Crna Gora decenijama koristi za različite uticaje prema Srbiji. Iz ovog ili onog razloga. Vrh DPS Crne Gore se čvrsto i javno obećao Zapadu, ali je preko finansijskih transakcija veoma dužan Istoku. Ovo prvo je deklarativna politika, ali ono drugo je pojedinačni lični dug i zalog životom. Pitanje je šta ima veću snagu u državama moćnih pojedinaca, a slabašnih institucija, baš kakva je Crna Gora. Prijateljstvo između građana Srbije i građana Crne Gore ništa ne može ugroziti. Ono je bilo stabilno i u vremenima kada su političke elite ove dve države bile posvađane do stepena neukusa. Naglo i napadno pokazivanje prijateljstva prema Srbiji, od strane vrha DPS Crne Gore, treba uzeti sa rezervom. Duplim igračima, po pravilu, najvažniji je lični interes. Da ne bi pogrešili u odgovoru na razne dileme, nužno je pronaći odgovor na četiri pitanja. Prvo, da li moćnici iz DPS, koji su se obećali Zapadu, a u isto vreme dužni Istoku, imaju neki zadatak dobijen sa Istoka da sada vešto namagarče vodeće političare Srbije? Drugo, da li im je prijateljstvo sa Srbijom potrebno zbog zaštite velikih zemljišnih prostora, koje su za njihov račun u Srbiji (posebno u Vojvodini) kupovali njihovi emisari? Treće, da li je u pitanju ruda nikla za koju je zainteresovan porodični biznis nekih moćnih krugova iz Crne Gore? Četvrto, da li se možda pokušava vršiti umiljata opstrukcija privođenja pravdi nekih narko bosova, koji bi mogli biti neugodni svedoci za moćnike iz Crne Gore?
Velika sreća za Srbiju i srpski narod je u činjenici da je geopolitička igra, u vezi sa Srbijom, ušla u finale. Pobednik iz tog derbija, siguran sam, već je poznat. Srbija nezaustavljivo ide u EU, kasnije i u NATO, a sa Kosovom će uspostaviti prijateljske i dobrosusedske odnose. Srpsko-hrvatsko-albansko prijateljstvo će biti najveći dugoročni garant evropskog mira.
Prethodno rečeno će direktno uticati na smirivanje odnosa u BiH i konačno konstituisanje države BiH prema društvenim i političko-pravnim standardima koji vladaju u EU. Stanje u BiH je u direktnoj zavisnosti od stabilizacije Srbije na njenom evroatlanskom putu.
I Hrvatsku treba posmatrati u kontekstu prethodno rečenog, uključujući i jedan društveno-politički paradoks. Ako se ozbiljno analiziraju ideološke dimenzije političkih partija u Hrvatskoj, pa i na Balkanu, doći ćemo do zaključka da su partije desnice, u praktičnom delovanju, bliže ruskoj nego evropskoj politici, a partije levice upravo obrnuto. No, taj paradoks ne treba da zabrinjava. Treba znati da upravo tajne službe funkcionišu po principima paradoksa. Oni koji operativno rade za Istok, uglavnom žive na Zapadu, glumeći veliko evropejstvo. I obrnuto. Sve do momenta kada moraju emigrirati u državu-poslodavca.
Regrutovanje rusofilskog podmlatka, strateški je cilj geopolitičkih igrača. Mnogi novoformirani privatni fakulteti, akademije i instituti na Balkanu (a posebno u Srbiji) su pod jakim uticajem proruske politike. Bezbednost, diplomatija i menadžment, težišni su sadržaji njihovih studijskih programa. Rusofilstvo i „urota Amerike i Zapada“ protiv Srbije i srpskog naroda, osnovne su odrednice kadrova, koji su radno angažovani u tim institucijama. Mnogi od njih su bili radnici (a neki veoma angažovani saradnici) tajnih državnih i vojnih službi.
Urota ćutanja o svojim profesionalnim biografijama, osnovna je karakteristika bivših obaveštajaca i bezbednjaka na Balkanu. Zakletva službama i „profesionalna etika“ su floskule, kojima se mnogi od njih brane od sumnjive ili nečiste savesti. Jer, njihova iskrenost o svemu što su radili, bila bi blagotvorni lek za utvrđivanje istine o jednom vremenu i svemu onome što ga je karakterisalo. Na svu sreću, Srbija bi, u tom pogledu, uskoro mogla biti pozitivan primer. Počeli su se otvarati.
Godinama ističem da će se Rusija uskoro suočiti sa velikim problemima. Nedostatak demokratije, uskraćena ljudska prava i slobode, autoritaran režim, te ogromne socijalne razlike između novokomponovanih bogataša (dojučerašnjih siromaha) i velikog broja građana u oskudici, Rusiju mogu uvesti u građanski rat. Režim je toga svestan, pa će permanentno primenjivati strategiju „isturene odbrane“. Šta to konkretno znači? Svojim prisustvom na Balkanu (prvenstveno preko tajnih službi i oligarha), nastojaće da što duže održe ili stanje hladnog rata ili stanje vrućeg mira, i na taj način pažnju međunarodne zajednice zadrže na većoj distanci od svojih granica. Sledeća linija odbrane njihovog režima će biti Ukrajina i Kavkaz. Nagorno Karabah, Abhazija, Južna Osetija i severni Kavkaz su odavno zamrznuti konflikti. Proces odmrzavanja tih konflikata će ići daleko brže nego što zvanične politike misle ili žele. Odmrzavanje tih konflikata će otpočeti odmah nakon stabilizovanja Balkana. U to sam siguran!
[1] Objavljeno u elektronskom časopisu Centra za evroatlantske studije Beograd 12.02.2014
