Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES) iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira događanja na Bliskom istoku i Balkanu. IFIMES analizira situaciju u Srbiji sa posebnim osvrtom na mogućnost zabrane ulaska u države EU i SAD pojedincima i rukovodstvima pojedinih političkih stranaka iz Srbije. Iz opširne analize izdvajamo najvažnije i najzanimljivije delove:
Međunarodni institut IFIMES analizira političku situaciju u Srbiji i ocenjuje doprinos pojedinih političkih stranaka napretku i približavanju te države evro-atlanskim integracijama sa posebnim osvrtom na stranku G17 Plus aktuelnog potpredsednika Vlade Srbije i šefa vladinog pregovaračkog tima za pregovore sa EU Miroljuba Labusa.
Ekspertski tim stručnjaka iz oblasti ekonomije G17 Plus registrovao se kao politička partija posle predsedničkih izbora 2002. godine kada je Miroljub Labus, tada član Demokratske stranke (DS), napustio stranku Zorana Đinđića pod izgovorom da mu partija nije pružila dovoljno podrške u predizbornoj kampanji. Međutim, razloge razilaženja Miroljuba Labusa i Zorana Đinđića potrebno je tražiti izvan svakodnevnih medijskih prepucavanja. Međunarodni institut IFIMES je septembra 2003 upozoravao, u detaljnoj analizi, na negativno delovanje stranke G17 Plus u političkom životu Srbije, čiji se negativni efekti još uvek osećaju.
G17 Plus je sa osnivačke skupštine ušla u vlast Srbije i u organe državne zajednice Srbije i Crne Gore što govori da se radi o grupi koja je formirala političku stranku za lične potrebe funkcionera G17 Plus, koju predvode Miroljub Labus, Mladjan Dinkić... Navodni ekonomski eksperti, koji se tako predstavljaju, za vreme dok je G17 Plus delovala kao nevladina organizacija sastavljena je od uglednih ekonomista-profesora na beogradskom univerzitetu i drugih srbijanskih fakulteta i privrednika, koji su svoje najveće bogatstvo stekli za vreme vlasti Slobodana Miloševića. Ta grupacija je pokazala da nema sposobnosti da ponudi kvalitetna rješenja za uništenu privredu Srbije i da su njihove opservacije teorijske prirode. Kada se uzme u obzir privredna praksa u Srbiji njihove opservacije ostaju na nivou teorijskih modela, a postojeća praksa pokazuje da Srbija nema realnog ekonomskog rasta.
U vladi premijera Zorana Đinđića i Zorana Živkovića G17 Plus imala je svoje predstavnike koje je Zoran Đinđić, pre svoje smrti, uspeo da pridobije na svoju stranu, osim dvojice, Tomice Milosavljevića, ministra zdravlja i Mlađana Dinkića, guvernera NBS (Narodna banka Srbije). Posle smene Dinkića i izglasavanjem Kori Udovički za guvernera NBS, stranka G17 Plus započela je sa otvaranjem afera u koje su bili umešani ministri i visoki funkcioneri iz bivše vlade. Afere je pored stranke G17 Plus otvarala i stranka aktuelnog premijera Srbije Vojislava Koštunice (DSS- Demokratska stranka Srbije), koja se isključivo bavila političkim zloupotrebama policijske akcije »Sablja«. Za to vreme u javnost su iznete najoštrije optužbe protiv ministra policije Dušana Mihajlovića, ministra saobraćaja i telekomunikacija Marije Rašete Vukosavljavić, kao i protiv dvojice najbližih saradnika Zorana Đinđića, Nemanje Kolesara i Zorana Janjuševića. Čak ni posle više od godinu dana nijedna od optužbi nije dokazana.
Otvaranjem afera u Srbiji je počeo okršaj dve suprostavljene strane, dve suprostavljene istine. Sve dok sudovi u Srbiji ne budu počeli odgovorno da rešavaju sve slučajeve kriminalizacije državnog vrha ta podeljenost Srbije će i dalje trajati. Ubistvo predsednika vlade Zorana Đinđića, zloupotreba vanrednog stanja, pogibija više vojnika u kasarnama u Srbiji, prodaja »Knjaza Miloša« i ostalih velikih i malih preuduzeća u Srbiji, predstavljaju dve nepomirljive strane političkih stranaka koje vrše vlast i Demokratske stranke koja je u opoziciji ali koja i dalje kontroliše, zajedno sa G17 Plus, najveći deo tokova novca u Srbiji.
Bez obzira na višemesečne pretnje, da će zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom napustiti vladu Srbije, Glavni odbor G17 Plus odlučio je drugačije, da ostane u vladi i za to je naveo nekoliko razloga: rešavanje pitanja Kosova, odnosi sa Crnom Gorom, donošenje novog Ustava Srbije i dobijanje pozitivne ocene »Studije izvodljivosti za pridruživanje SCG Evropskoj uniji«. G17 Plus je za godinu dana koliko je u vladi prešla dugačak put od suparnika antireformisti Koštunici do saputnika DSS-u bez ozbiljnih sporova. To što se nijedna optužba protiv bivših vladinih ministara i službenika nije razrešila nije usamljen slučaj kada govorimo o raskidu Srbije sa svojom prošlošću. Da ne postoji takva politička inicijativa govori i smena Branka Pavlovića sa mesta direktora Agencije za privatizaciju. Pavlović je guvernera NBS Dinkića ozbiljno optužio, da njegovom smenom želi povratak »Vlahovićevog modela kriminalne i korupcionaške privatizacije« koja je dovela do rasprodaje srpske privrede, niskih investicija i pada proizvodnje. To ukazuje da ekspertima iz G17 Plus nisu bitne performanse srpske privrede, niti izvoz i rast proizvodnje, već da što brže i po bilo koju cenu rasprodaju što je ostalo i na takav način »kupe socijalni mir«. Tako Srbiji umesto pridruživanja Evropskoj uniji preti argentinski odnosno ruski scenario, a sve zbog »mira u kući«. Premijer Koštunica povodom toga ćuti i u prvi plan stavlja (ne)saradnju sa Haškim tribunalom, jer je za Srbe to manje bolno nego gubitak radnog mesta i života u siromaštvu.
Stranka G17 Plus se dominantno usmerila na pokušaj vođenja ekonomske politike, dok se za socijalnu politiku na teorijskom nivou brine Socijaldemokratska partija Slobodana Orlića. Dve partije ušle su u koaliciju posle pretnji sindikata generalnim štrajkovima u gotovo svim fabrikama u Srbiji. Centar za proučavanje alternativa dijagnosticirao je da čak 43 odsto građana je spremno da ponovo izađe na demonstracije, pa makar i te demonstacije bile i nasilne. Tokom leta 2004. godine u Srbiji su se organizovano i spontano organizovali štrajkovi, blokade puteva, fizički sukobi. Štrajkovi kao posledica nerealnih obećanja stranaka na vlasti pred parlamentarne izbore. Uključivanje različitih političkih aktera u organizaciju protesta dovodi do direktne ili indirektne borbe na političkom frontu. U Srbiji zainteresovane političke opcije podstiču i kanališu proteste raznih nezadovoljnih grupa prema vladi u želji da je destabilizuju. Sa druge strane, učestali protesti, kao višeslojna pojava, znače i to da vlada ne radi dobro i da nije sposobna da kontroliše situaciju, što, na primer nije bio slučaj za vreme Zorana Đinđića, koji je što se protesta radnika tiče držao konce čvrsto u svojim rukama.
PRETI LI SRBIJI »ARGENTINSKI SINDROM«?
Dok opozicija i »suprostavljena Srbija« traže u protestima svoju političku šansu, treba upozoriti da su sukobi na relaciji država vs. sindikati veoma opasni, s obzirom da nijedan ozbiljan ekonomista ne može reći, da u Srbiji nije moguće izbijanje katastrofe slične argentinskoj kada je narod u besu oborio ceo jedan sistem. »Argentinski sindrom« preplaviće Srbiju onda kada vlast odluči da krene u ekonomske reforme bez institucionalnih reformi bez kojih se ne može napraviti ambijent za održivi rast. Zapala rata kredita krajem 2006. i početkom 2007. godine iznosiće čak 1,6 milijardi američkih dolara. Ako su reforme po pravilu bolne i sprovode se bez reforme u ograničavanju moći vlade, decentralizacije uprave, reforme sudstva i policije, onda je jasno da je Srbija ušla u proces konstantne pljačke od strane bivših socijalističkih direktora i njima bliskih privatnih firmi. Na aukcijama se podrazumeva da se pojavljuju stalno isti kupci – oni koji su za vreme Miloševića pljačkali nacionalnu ekonomiju.
Bez sumnje se može reći da ni sadašnja ni bivša vlast nije kriva za ekonomske probleme, ali je kriva što nije uhapsila one koji su krivi. Na taj način ceo teret reformi pada na najsiromašnije slojeve stanovništva, pa je i to jedan od razloga koji srpsku političku scenu gura u desno. Moguć je novi nacizam koji je socijalno motivisan.
KRIMINAL U VRHU VLADE
Da su izbori na svim nivoima raspisani posle famozne prodaje fabrike »Knjaz Miloš« iz Aranđelovca, u srpskom parlamentu sedeli bi jedino Šešeljevi radikali i Miloševićevi socijalisti. Vlada je tom prilikom otvoreno pokazala da prodaju želi da namesti određenom kupcu. Ukratko, »Knjaz Miloš« – anatomija mita i korupcije odvijala se na sledeći način: Komisija za hartije od vrednosti prvo je diskvalifilovala »Apurnu«, zajedničku firmu Vlada Divca i francuskog »Danonea« zbog kršenja zakona kada je košarkaš Predrag Danilović naknadno akcionarima ponudio po 3.500 dinara po akciji. Ova odluka je promenjena posle velikih pritisaka iz Vlade Srbije na članove komisije: predsednik Milko Štimac (G17 Plus) doživeo je predinfarktno stanje i našao se na kućnom lečenju, potpredsednik Komisije Đorđe Jovanović završio je u bolnici, dok je Dušan Bajec (DS) podneo ostavku na članstvo u Komisiji. Po nalogu Vlade, Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala saslušavala je sve članove Komisije i istraga još traje. Podnete su krivične prijave protiv supruge poznatog košarkaša Vlada Divca i Predraga Danilovića.
Kao glavni akteri ove afere apostrofirani su potpredsednik Vlade Miroljub Labus (G17 Plus) i ministar privrede Predrag Bubalo (DSS). Njih dvojica su vršili najveći pritisak na Komisiju da poništi rešenje o diskvalifikaciji Divčeve »Apurne«. Sa druge strane, Šešeljevi radikali su više puta u medijima ponovili da je Labus u svom stanu primio potpredsednika kompanije »Danone«. Potpredsednik vlade je objasnio, da je tada bio bolestan i da ta poseta nema veze sa prodajom akcija »Knjaza Miloša« firmi »Danone«.
Koliko G17 Plus favorizuje pojedine svoje finansijere, na sličan način to radi i Demokratska stranka preko uticaja svojih kadrova u Komisiji za hartije od vrednosti. Četiri godine od pada Miloševića obeležene su borbom sa ostacima njegovog režima, koji preko sadašnje političke elite ima moć u Srbiji.
Srbija i njena vlada imaju toliko problema, ali ni jedan nije prioritetan. Sreća je što Karlu del Ponte i Haag ne interesuju ekonomske teme i socijalna politika. Šef Evropske komisije Kris Paten ocenio je da je vlada Vojislava Koštunice »klimava« i da sasvim sigurno kao takva neće dugo opstati. Osim što su predstavnici stranke G17 Plus u vladi pojačali svoju informativnu aktivnost, nije poznato da vlada ozbiljno radi na popravci svog lošeg imidža. Revolucionarna faza kroz koju je za godinu dana prošla novouspostavljena vlast u Srbiji, završena je. Haotična faza nije.
FAŠISTI I ANTISEMITIZAM
Političku stranku G17 Plus građani Srbije su prepoznali kao nesposobnu grupaciju i prestali su verovati, da ta stranka može napraviti bilo kakav značajniji preokret u političkom životu Srbije. Za Srbiju bi bilo mnogo značajnije da oslonac traži u onim ljudima koji posjeduju realno znanje potvrđeno u praksi bez obzira u kojoj stranci deluju.
O kakvoj grupaciji ljudi i političkoj stranci se radi govori činjenica, da je G17 Plus bila jedan od nosilaca predloga za donošenje Zakona kojim se profašistički usmerenim formacijama u toku 2. svetskog rata (Četnički pokret generala Draže Mihajlovića i dr., koji su otvoreno sarađivali sa fašističkim okupatorom) i njihovim pripadnicima izjednačavaju prava sa istinskim antifašistima (Partizanski pokret).
Stavljajući se na stranu zaštite pripadnika fašističkog pokreta u Srbiji za vreme 2. svetskog rata G17 Plus je jasno pokazala da joj orijentacija nije opšte civilizacijska (evropska) što je u Srbiji manifestovano pojavom antisemitskih akcija u vidu natpisa kroz otvoreni antisemitizam za čiju pojavu odgovornost mora preuzeti i G17 Plus.
Sve to upućuje na razmišljanje da organi EU moraju temeljito razmisliti, da li Miroljub Labus može kompetentno i sa svim navedenim hipotekama voditi pregovore Srbije sa EU o pridruživanju Srbije evro-atlanskim integracijama.
Međunarodni institut IFIMES smatra, da EU i SAD treba ozbiljno da razmisle da li Labusu, Dinkiću i funkcionerima drugih stranaka selektivno treba ograničiti kretanje na prostoru EU i SAD te da bojkotom prema njima kao prvi korak podstaknu novi proces profilisanja ljudi i politike u Srbiji, koja na realan i praktično ostvariv način žele uspostaviti saradnju sa EU i SAD. To jasno znači, da se EU i SAD moraju opredeliti, da li žele partnera u Srbiji koji podržava fašiste iz 2. svetskog rata i njihove naslednike ili žele saradnju sa političkim strankama u Srbiji utemeljenim na antifašističkoj tradiciji.
ODGOVORNOST RASIMA LJAJIĆA
Međunarodni institut IFIMES smatra, da aktuelni ministar za manjinska i ljudska prava u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore Rasim Ljajić treba da podnese ostavku ili bude smenjen, jer nije poduzeo odgovarajuće aktivnosti za rešavanje otvorenih pitanja manjina i ljudskih prava, koja se odnose i na sferu sprečavanja i borbe protiv antisemitizma. Ministar Ljajić se uglavnom bavi pitanjem saradnje sa haaškim Tribunalom što po prirodi tog ministarstva ne spada u njegovu nadležnost. Time je Rasim Ljajić naneo dvostruku štetu Srbiji: nisu uhapšeni glavni optuženi za ratne zločine Radovan Karadžić i Ratko Mladić, a pojavom antisemitizma nanešena je ogromna šteta ugledu Srbije u svetu.
Međunarodni institut IFIMES smatra, da je u Srbiji potrebno hitno doneti zakone, koji će rešiti otvoreno pitanje učešća manjina u društvenom i političkom životu Srbije. Poslednji parlamentarni izbori su pokazali, da zbog visokog izbornog praga od 5% nemamo predstavnika manjina u parlamentu Srbije. Srbija mora započeti sveobuhvatnu društvenu akciju na sprečavanju pojave antisemitizma i netrpeljivosti do manjinskih zajednica utemeljenu na antifašističkoj tradiciji.U suprotnom možemo očekivati novi val antisemitizma u Srbiji?
