Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije (IFIMES[1]) iz Ljubljane, Slovenija, redovno analizira događanja na Bliskom istoku, Balkanu i po svijetu. Dr. SafetGërxhaliu, generalni sekretar Komorskog investicionog foruma za Zapadni Balkan (KIF – WB6 Chamber Investment Forum) analizira značaj Vašingtonskog sporazuma o ekonomskoj normalizaciji između Kosova i Srbije potpisanog posredstvom SAD. Objavljujemo njegovu analizu sa naslovom „Dodata vrednost Vašingtonskog sporazuma“.
generalni sekretar KIF za Zapadni Balkan
Najbolja stvar u svemu ovome je to, što je dijalog između Srbije i Kosova nastavljen. Moramo biti svi svesni, da ne postoje alternative vođenju dijaloga, jer suprostavljanje dijalogu ne ide nikome u prilog. Upravo od suprostavljanja dijalogu, cela regija pretrpela je štetu i u tom kontekstu mislim, da svi mi moramo dati podršku dijalogu, jer samo kroz dijalog i kroz argumentovanje dijaloga, moguće je rešiti nagomilane probleme. Regiji nisu potrebni samo potpisi ili samo sporazumi bez implementacije, mi imamo daleko više potrebe za implementiranjem potpisanih sporazuma, nego za samim potpisom. Vašingtonski sporazum o ekonomskoj normalizaciji između Srbije i Kosova, koji je potpisan 4.septembra 2020, ima i neku dodatu vrednost, da pored potpisa sporazuma, tu postoji i finansijska podrška, nešto poput Maršalovog plana nakon Drugog svetskog rata. Ovo neće biti samo list papira, koji će stajati kao dekor u kancelarijama, nego će njegova funkcija biti implementacija. Zatim, ono što je takođe bitna stvar, mi svi mislimo, da će od ovog sporazuma koristi imati samo Srbija i Kosovo, ali ne, od ovog sporazuma korist će imati sve zemlje Zapadnog Balkana. I sami vidimo koliko je važna normalizacija odnosa na relaciji Priština-Beograd. Ako se ti problemi ne rešavaju, ceo Zapadni Balkan (p)ostaje taoc ovog spora, a to ne ide u prilog budućnosti. Samo kroz ekonomski razvoj mi možemo imati podršku i stabilnost, socijalni mir, ubrzane integracijske procese, mi možemo promeniti imidž i percepciju Balkana i vratiti izgubljenu nadu, da se ovde može živeti bolje. Mi smo stvarno postali teret za Evropu, postali smo teret za Vašington i sada je došlo vreme, da mi sami kreiramo našu budućnost uz njihovu podršku.
Definitivno, ne smemo dozvoliti sebi, da ovaj sporazum analiziramo samo iz ekonomske perspektive ili dimenzije. Koliko je Vašingtonski sporazum bitan politički, toliko je bitan i strateški. Koliko je bitan ekonomski, toliko je bitan i socijalni aspekt, a kada su u pitanju ekonomija i socijalna podrška i postignuti efekti, onda definitivno sve to ima psihološku prednost. Pošto su Amerikanci ti koji su uzeli na neki način, da kroz ekonomiju i ekonomski razvoj normalizuju odnose u regiji, mislim da implementiranjem sporazuma kroz nekih 5-10 godina, možemo očekivati sigurno neku sasvim drugu bolju sliku Zapadnog Balkana. Moramo biti spremni, da se dobre stvari ne događaju tako brzo, sporazum se mora prvo analizirati sa kratkoročne, srednjoročne i zatim dugoročne dimenzije. Gledajući dugoročnu, ubeđen sam, da ako implementacija sporazuma bude uspešna, sigurno će se postići neki sasvim drugi indikatori kada je u pitanju ekonomija. Sasvim sigurno ćemo imati neku drugu sliku približavanja razdvojenih naroda na Zapadnom Balkanu. Sigurno ćemo imati gradnju novih mostova, koji spajaju odnosno povezuju, a ne razdvajaju i sigurno će infrastruktura biti u funkciji postizanja svih ovih ciljeva, a to je ono što žele narodi Zapadnog Balkana, pogotovo građani Kosova i Srbije.
Posle rata i posle svih sukoba, ne postoji laki sporazum i dijalog na našim prostorima. Na relaciji Priština-Beograd, nije lako pričati i pronaći neko rešenje. Nikad se ne može pričati samo o ekonomskim problemima, jer svi ti problemi imaju i političku konotaciju i upravo ta politička konotacija ovih problema, usporava implementiranje, usporava razvoj regije i utiče na mržnju i dizanje nacionalnih tenzija. Mislim, da je to taj negativni efekat mešanja politike u ekonomske procese. Mislim, da je vreme da prestanemo da se bavimo prošlošću i moramo svi, da se okrenemo ka budućnosti. Prema tome, ekonomski razvoj i ekonomska saradnja, treba da budu prioritet. Ako uzmemo Evropu kao model nakon Drugog svetskog rata, kroz Rimski sporazum je napravljeno ovo što je Evropa danas i mi pokušavamo da budemo deo te Evrope. Samo tu postoji jedna velika razlika, 1957/1958.godine su bili mudri političari, koji su bili vizionari svog vremena poput jednog Vinstona Čerčila, Šarla De Gola i Konrada Adenauera, koji su pružili ruku pomirenja i na osnovu tog pomirenja su gradili perspektivu Evrope. Mislim, da na Balkanu još uvek nedostaje ta pružena ruka pomirenja i upravo dok nema te ruke pomirenja, mi ćemo i dalje pričati o ekonomskim problemima, ali njih će uvek pratiti politička konotacija. Takođe, mislim da je vreme najveći svedok i vrhovni sudija i mislim, da će nove generacije shvatiti, da samo kroz dijalog i kroz zajednički nastup možemo biti krojači sudbine naše budućnosti.
Moramo shvatiti jednu stvar, dok razvijeni svet ima samo jedan cilj, a taj cilj je kako minimizirati tenzije od pandemije korona virusa, zapadni Balkan „ratuje“ na četiri fronta. Prvi front je korona virus, drugi je ekonomska pandemija, treći je socijalna pandemija, a četvrti je onaj koji najviše ugrožava život na Zapadnom Balkanu, a to je natrpana politička agenda. Izgleda, da je bolje, da političari ne proizvode dnevnu političku agendu i da se ne bave prošlošću, nego da imaju viziju ekonomskog razvoja i da grade bolju budućnost. Mi smo svi male zemlje i ako analizirate ekonomske indikatore, stvarno su minorni kada je u pitanju poređenje sa ostalim državama Evrope i šire. Prema tome, šta nas drugo spaja nego da implementiramo ono što smo planirali kao budućnost, a to su četiri glavna temelja za ekonomiju: slobodno kretanje roba, usluga, ljudi i kapitala. Osim toga, kako možemo postaviti sve te ciljeve kada umesto, da mi eliminišemo barijere, mi gradimo barijere ili se takmičimo ko će više napraviti tih barijera. Od toga se ne živi. Ne postoji samo problem između Prištine i Beograda, tu je problem između Sarajeva i Podgorice, tu je problem između Skoplja i Beograda, između Albanije i Severne Makedonije. Ovi problemi su aktuelni, ali u suštini, to su problemi koji su proizvod politike i nedostatka dijaloga, a ne samih biznismena. Ako je neko napravio 100 koraka napred u saradnji, to je poslovna zajednica regije, koja prednjači u odnosu na politiku 100 koraka. Ne postoji druga alternativa, osim ove da se olakša put saradnje, da se eliminišu barijere, da se povrati pouzdanje i poverenje između nas. Ako mi između sebe ne radimo na tome, nego stvaramo barijere, na koji način ćemo mi biti strateški partner EU i kako ćemo popraviti percepciju imidža Zapadnog Balkana.
Ako analiziramo Vašingtonski sporazum i nakon Berlinskog procesa, koji je jako značajan kao ideja i inicijativa u EU i ako će nešto biti stub opstanka Berlinskog procesa, to će biti upravo Komorski Investicijski Forum (KIF). Bez obzira na to što su se dogodili ratovi, što je bilo tragičnih sukoba, ja sam pokušao da pronađem nadu, da gradimo budućnost za sve nas kroz ekonomsku saradnju i ekonomsku inicijativu. Ako analiziramo države EU, ni danas nema mnogo ljubavi između njih. Mora se napraviti presek, jer ako se i dalje bavimo prošlošću, izgubićemo budućnost. Uočio sam kao predsednik Privredne komore Kosova, da na Zapadnom Balkanu mogu, da dam svoj doprinos svemu ovome. Tokom rata ja sam izgubio mnogo, njih 37 je ubijeno iz moje uže familije, ali to je bio rat... sada gledam u budućnost i želim da iskoristimo ekonomsku saradnju i dijalog kao mehanizam za budućnost. Prve kontakte smo imali u Briselu preko EU Chambers i institucija sa Privrednom komorom i na taj način je počeo taj segment, taj binom saradnje između Privredne komore Kosova i Privredne komore Srbije i smatram, da mi možemo biti primer ostalima. Komore, biznismeni, rade svoj posao. Srbija je u to vreme imala preko 400 miliona vrednosti izvezene robe na Kosovo, zar to nije jedan indikator? Da bi se plasirala ta roba na Kosovo, moralo je postojati saradnje između partnera, tako da možemo zaključiti, da je ekonomska saradnja jača i od mržnje i od politike i od prošlosti. Tako smo došli do ideje, da ojačamo saradnju, pogotovo sa Privrednom komorom Srbije i tako smo uključili i ostale Komore i kada je počeo Berlinski proces, mi smo izašli sa konkretnom idejom, da napravimo ovaj Komorski Investicijski Forum. To je značajan iskorak, uvek možemo reći, da je moglo biti i bolje, ali i za najduži put potrebno je napraviti prvi korak. Bitno je to, da će negde pisati, da smo mi ti koji su napravili prvi korak. Želim da iskoristim priliku, da se zahvalim svima onima koji su dali podršku, da se ova inicijativa podrži, a ako bude volje, sigurno će biti i dugoročna. Nažalost, sve zavisi od politike. Smatram, da će i politika budućnosti biti okrenuta ka ekonomiji, a ne prema pseudo patriotizmu i etničkom folkloru.
Nažalost, Vašingtonski sporazum danas se najviše analizira od političara i od analitičara, koji su usko povezani sa politikom. Ovde bi trebalo, da postoji jedna kritična masa, koja treba, da da svoje mišljenje. Sporazum kao sporazum ima svoju stratešku važnost i ovom prilikom ne postoji dovoljno prostora, da se kontekstualizira. Mene lično ništa nije iznenadilo, godinama se priča u sklopu Berlinskog proces, u sklopu Regionalnog saveta za saradnju (RCC), pa i u sklopu KIF-a. Bitno je napraviti saradnju i stubove na kojima se može graditi budućnost. Kada je u pitanju Mini Šengen[2], bilo je tu skepticizma, da to neće funkcionisati, neko je najavljivao to kao novu Jugoslaviju, ali mislim da Zapadni Balkan nema alternative. Šta predstavlja Mini Šengen više od onoga što predstavlja RCC ili sama CEFTA, koja plus ima Moldaviju. Ja ne vidim nikakvu bojazan, meni je bitna implementacija, kako se osloboditi od raznih predrasuda, kako da budemo u funkciji implementiranja, a ne u funkciji kočenja. Infrastruktura će imati glavnu ulogu. Ono što mislim, da nedostaje Vašingtonskom sporazumu, jeste jedan predlog od Instituta za međunarodne ekonomske studije (WIIW) iz Beča, koji je dao jednu ideju, jedan projekat oko Evropske železnice, koja bi spojila Evropu sa Zapadnim Balkanom. Taj projekat bi iznosio negde oko 48 milijardi, brzina vozova bi bila od 250-300 km/h, tu bi se spojile i Crna Gora, Albanija, Severna Makedonija i Srbija. Mislim da takvi konkretni predlozi trebaju regiji i da se kroz njih otvaraju nova vrata, dolazi nov kapital, otvaraju se nova radna mesta, jača atraktivnost regije i ekonomski postajemo značajan faktor za strane investitore. Samo kroz velike projekte, možemo minimizirati posledice ove pandemije, jer regiji je potreban svež kapital. Donatori su spremni, da kroz pomoć i podršku pomognu ekonomskom razvoju. Sva ta ulaganja bi kreirala win-win efekat, jer bi i oni imali svoje interese. Ne treba imati strah od Mini Šengena, možda nekome smeta ime, ali ime nije bitno, da li će to biti CEFTA, ili RCC ili KIF, nije bitno, suština je kako eliminisati barijere na Zapadnom Balkanu i da se jednom zna, da je uzaludno čekati političku integraciju u EU. Ako mi između sebe nemamo ekonomsku integraciju, kako mi možemo biti integrirani u EU?!
Ovo što se desilo u Vašingtonu pokazuje moć i vidovitost američke diplomatije, jer ne postoji bolji način, da se ovako nešto uradi kao što je bio ovaj predlog, ne samo za železnicu, Mini Šengen, nego i za jezero Gazivode/Liqeni i Ujmanit. Ponovo, pominjem razne analitičare, koji tvrde da je to oteto, preuzeto, tu se ne radi o podeli ... Ne, tu se radi o studiji, koju ja podržavam, a koja će biti urađena od strane Ministarstva energetike SAD i na osnovu te studije sigurno će se napraviti biznis plan na koji način jezero može biti iskorišteno za razvoj, ne samo Srbije i Kosova, nego celog regiona. Ovome treba aplaudirati, proces treba ubrzati, što pre treba izraditifeasibility study. Tada ćemo imati mogućnost, da radimo razne projekte za energetiku, solarnu energiju, ili za iskorištavanje ovog jezera na razne načine, ali sve to u funkciji mira, stabilnosti, a ne da to jezero bude jezero podela. Ono što je najbitnija stvar, Vašingtonski sporazum ima suštinu, ali implementacija je u našim rukama. Neka ne čekamo da uvek drugi donesu oduku o nama i da drugi rešavaju naše probleme, hajmo se spremiti i da mi damo svoj doprinos i da mi budemo ti koji ćemo to implementirati. Na kraju, plodove ovog sporazuma, okusiće narodi Zapadnog Balkana. Vašingtonskim sporazumom ne dobija samo Kosovo i Srbija, dobija celi region, sa infrastrukturom, sa raznim projektima, jer bolje je baviti se razvojem, nego stalno izmišljati neke kritike. Svako ima pravo da kritikuje, ali razlozi za kritiku ne postoje.
Ako pogledamo potpisane projekte i sada sporazum u Vašingtonu, daje se veliki prioritet auto-putevima i železnici, a pored toga tu je i luka u Albaniji (Drač/Durrës), koja je od velikog značaja. Kroz dijalog između Srbije i Kosova, dobija celi region i to je ta dodata vrednost, bilateralno se rešavaju problemi, a od kojih profitira celi Zapadni Balkan. Zamislimo samo autoput Niš-Priština, koji nastavlja ka Draču, od velikog je značaja, jer će to značiti i veći protok roba. Kosovo će dobiti strateški položaj, jer će biti raskrsnica Zapadnog Balkana. Ima tu raznih komentara, koji se mogu sa političkog aspekta analizirati, da će to biti dobra mogućnost za Srbiju, da bude prisutna u Albaniji i na Jadranskom moru. Možete li zamisliti situaciju, da se Slovenci bune zašto se koriste Portorož i Kopar kao luke? Ne. Takve predrasude su prošlost i mi moramo početi misliti otvorenije, jer samo na taj način mi možemo graditi budućnost. Da li bi ekonomija Nemačke bila ovako snažna, da nema razvijenu železnicu. Ako analiziramo ekonomiju 21.veka, ona se svodi na redukovanje troškova, što manje troškova, veći profit, veće mogućnosti, veća ulaganja. Upravo autoput, železnica i luka Drač/Durrës su u funkciji smanjenja troškova i od toga će profitirati biznis i građani Zapadnog Balkana.
Bila su vremena kada su razni analitičari davali svoje komentare kada je u pitanju Mini Šengen, uvek su isticali, da ako dođe do eliminisanje barijera, da će srpska privreda biti jedna od najjačih i da će sigurno gušiti ostale. Mislim, da je to pogrešan pristup. Kad bi to bilo tako, zašto su onda potpisale Rimski sporazum Belgija, Luksemburg, Nizozemska, Italija da postanu deo EU, kada imaju jednu Nemačku, koja je ekonomska sila sveta. Ne treba da postoji strah od jedne razvijene ekonomije, nego treba ojačati dijalog, partnerstvo i da svi budemo u funkciji ekonomske saradnje od čega bi svi mogli da profitiraju. I dalje mislim, da je vreme za neku novu političku generaciju, koja će biti više okrenuta prema znanju, prema partnerstvu i dijalogu, a ne prema junaštvu i folk patriotizmu iz prošlosti. Dok mi ovde razgovaramo o nekim normalnim tokovima ekonomije, danas razvijeni svet misli, kako ojačati ekonomiju znanja, koja bi trebala biti stub budućnosti. Mislim da smo u 80-tim godinama prošlog veka imali problem sa profesorima, koji su predavali političku ekonomiju i koji su uvek pričali da „velika riba proguta manju”. Mislim, da su sada došla druga vremena, sada je i „mala riba“ fleksibilna, pametna, inovativna, kreativna, motivisana i ona koja ima informacije da ide i pliva brže. Možemo da analiziramo uspešne brendove nakon 2000.godine, sve su to male firme, koje su imale informacije, znanje i fleksibilnost i one danas dominiraju svetom. Pa neka taj svet bude moderan, a ne ko će od nas biti mudriji i pametniji na balkanski način, jer nas je ta mudrost i pamet dosada vodila nazadovanju, umesto da nas vodi napred ka boljoj budućnosti.
Ne ide u prilog budućnosti Zapadnog Balkana ako stalno pokušamo da ulepšavamo prošlost. Svima nama treba bolja budućnost, a ta budućnost se gradi kroz ekonomiju znanja, inovacije i vladavinu zakona i prava.
Nadam se, da će kroz implementaciju Vašingtonskog sporazuma doći do promene načina i sadržaja govora političara Zapadnog Balkana od folk patriotizma i folklora prošlosti u suštinu dijaloga, ekonomije, inovacija , normalizaciji raznih odnosa među zemljama Zapadnog Balkana i promene percepcije od regije ratova, sukoba i barijera u region koji pruža perspektivu i vraća poverenje mladih, koji će graditi budućnost u na ovim prostorima, a ne stalno misliti kako otići vani.
Moderni patriotizam Zapadnog Balkana je kako graditi bolju budućnost za mlade i zaustaviti masovni odlazak/iseljavanje pametnih i mladih ljudi sa ovih prostora.
Budućnost je u našim rukama samo politika i političari Zapadnog Balkana moraju biti u funkciji budućnosti kroz ekonomski razvoj, a ne da se bore samo za vlast i položaj i samo za interese članova političke partije kojoj pripadaju i interesnih grupacija.
Zajednički imenilac rešavanja problema je depolitizacija ekonomije i vladavina zakona i prava na ovim prostorima.
Neka se ne gubi vreme za traženje razloga za promašaje, svi trebamo pronaći puteve kako izaći iz promašaja, a ne da uvek drugi budu krivi i odgovorni za sve što ne valja.
Podaci o autoru:
Dr. Safet Gërxhaliu (Safet Grdžaliu), rođen je 1964. u kosovskoj opštini Vučitrn/Vushtrri. Diplomirao je na Univerzitetima u Splitu i Dubrovniku, na Fakultetu za spoljnu trgovinu. Dvostruki je magistar iz oblasti međunarodnog marketinga, dok je doktorirao na temi globalizacije u Hrvatskoj, na zagrebačkom sveučilištu. Nakon dužeg boravka u Hrvatskoj, a zatim angažovanja kao menadžer u Nemačkoj, Engleskoj, Španiji i Belgiji, krajem 2002.godine odlučio je, da se vrati na Kosovo. Bio je zaposlen u kabinetu premijera Bajrama Redžepija kao zamenik koordinatora Pakta za stabilnost, gde je bio angažovan u mnogim ekonomskim inicijativama regionalnog i međunarodnog karaktera. Od 2002. godine radi na raznim pozicijama u Privrednoj komori Kosova, dok je od 2010. do 2018. godine obavljao funkciju predsednika Komore. Od 2018 godine je generalni sekretar Komorskog investicionog foruma za Zapadni Balkan (KIF – WB6 Chamber Investment Forum). Član je pregovaračke grupe za sporazume o slobodnoj trgovini sa Hrvatskom, Severnom Makedonijom, Bosnom i Hercegovinom i Albanijom, član je foruma CEFTA, Eurochambres, TAEKS, BAC u okviru Pakta stabilnosti za jugoistočnu Evropu, SECIPRO, KOSPRO i drugih organizacija.
Ljubljana/Trst/Priština, 9.oktobar/listopad 2020
Fusnote:
[1] IFIMES – Međunarodni institut za bliskoistočne i balkanske studije sa sjedištem u Ljubljani, Slovenija, ima specijalni konzultativni status pri Ekonomsko-socijalnim vijećem ECOSOC/UN, New York, od 2018.godine.
[2] Predsednik Srbije Aleksandar Vučić (SNS) te premijer Severne Makedonije Zoran Zaev (SDSM) i premijer Albanije Edi Rama (PS) potpisali su u Novom Sadu (Srbija) 9.oktobra 2019.godine Deklaraciju o namerama o uspostavljanju „Mini Šengena“ između te tri zemlje. Zajednička deklaracija predviđa eliminisanje graničnih kontrola i ostalih barijera za lakše kretanje u regiji do 2021.godine, koji će omogućiti građanima, da putuju samo uz ličnu kartu, kao i da se zaposle bilo gde ukoliko imaju potvrdu o svojim kvalifikacijama. Deklaracija predviđa i priznavanje diploma, kao i bolju saradnju u borbi protiv organizovanog kriminala i pomoć u slučaju prirodnih nesreća (poplave, zemljotresi, pandemije i sl.). Potpisana deklaracija trebala bi da pomogne da čitava regija Zapadnog Balkana počne da funkciioniše na četiri ključne slobode Evropske unije - sloboda kretanja kapitala, roba, usluga i ljudi. Analitičari smatraju, da je inicijativa o unapređenju saradnje između šest zemalja Zapadnog Balkana (Srbija, Albanija, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Kosov0) popularno nazvana „Mini Šengen“, najvažnija inicijativa od raspada SFRJ i ne predstavlja odustajanje od članstva niti alternativu članstvu u EU navedenih država nego upravo unapređenje i ubrzanje ka članstvu u EU.
