APSTRAKTNI PRISTUP REGIONALIZACIJI MANJINSKIH ZAJEDNICA JUGOISTOČNE SRBIJE

REZIME

Stav manjinskih zajednica prema konceptu regionalizma jeste da se ne obraća pažnja na relevantnost kulturne autonomije u onoj meri u kojoj na nju gledaju demokratski razvijena društva. Shodno savremenom političkom aktivizmu nacionalnih manjina, slobodno se može istaći, prateći podatke dobijene istraživanjem, da je domet svesti manjinskih zajednica dosegao zrelost za izvesno političko delovanje, ali ne i da je dato političko angažovanje na nivou da se zastupa i građanski pogled na svet. Odnosno, može se reći da je predominantan pravac politizacije manjinskih zajednica samo druga strana pretpolitičke svesti, kakva stoji u nekada izraženom hegemonističkom delovanju srpske zajednice. U tom smislu se i postavlja pitanje do koje mere se političko angažovanje pripadnika manjinskih etničkih zajednica može razumeti kao emancipatorsko buđenje, a odakle je ono samo deo primordijalne svesti koja ne prepoznaje stvarne razloge zašto se sadašnja njihova aktivnost – kroz politizaciju, podržava od strane međunarodne zajednice.

Ključne reči: pretpolitička svest, demokratija, standardi, regionalizacija, decentralizacija, autonomi-
ja, prava nacionalnih manjina

METODOLOŠKE NAPOMENE

ad 1.

Ako se izvesni stavovi o odnosu prema regionalizmu mogu prepoznati kao aktualizovanje pitanja da ljudi razmišljaju o lokalnom i, istovremeno, savremenom trendu organizovanja društvenog života kroz regionalizaciju, onda je realizovano istraživanje u periodu jul – avgust 2003. na teritoriji južne Srbije po svemu prva i prava provera neposrednog ili trenutno »živućeg« vrednosnog sistema i idejnog usmerenja građana. Shodno projektnom zadatku »da se ispita odnos prema regionalizmu kod manjinskih zajednica iz ugla položaja koji imaju«, ova tematska postavka se centrira na pogled nacionalnih manjina, ali s napomenom da se pod manjinama u ovom kontekstu mogu shvatiti i pripadnici većinskog naroda koji su na jednom lokalitetu u neposrednom okruženju manjinskog etniciteta (npr. Srbi u Bosilegradu prema pripadnicima bugarske nacionalnosti i Srbi u Preševu shodno brojnosti Albanaca). Svakako, saznanja o položaju manjinskih populacija mogu biti relevantna samo kroz tako shvaćenu orijentaciju, pa bio to i kontrolni aspekt radi saznanja njihovog odnosa prema regionalizmu.
Imajući u vidu posebne i pojedinačne hipoteze u podistraživačkom projektu »Regionalizam i položaj nacionalnih manjina u svetlu međunarodno-pravnih standarda«, predočene u zborniku radova posvećenog projektu u celini , u uvodnom pristupu istraživačkim rezultatima preispituju se prva pojedinačna i, iz nje proizašle, posebne dve hipoteze.
Posebna hipoteza glasi: »Potreba za regionalizacijom jugoistočne Srbije postoji u svesti ljudi ovog područja kao ideja o zaživljavanju političkog društva i zasniva se na realnim potrebama radi prevazilaženja centralističko-hegemonističkog ustrojstva i provođenja građanskog društvenog koncepta, a u cilju subjektivizacije manjinskih nacionalnih zajednica«.
Apostrofirane pojedinačne hipoteze su: 1. »Stanovništvo manjinske nacionalne populacije u jugoistočnoj Srbiji ima izražen stav o potrebi za regionalnim određenjem tog dela teritorije u cilju ostvarenja većeg stepena autonomije i suvereniteta« i 2. »Stanovništvo manjinske nacionalne populacije u jugoistočnoj Srbiji smatra da će se primenom regionalnog koncepta stvoriti društveni preduslovi i institucije za njihovo brže i adekvatnije uključivanje u društvene procese radi izražavanja društvene i političke volje.« Naš zadatak je da sagledamo meru potvrđenosti hipoteza usmerenih ka različitim nivoima svesti respondenata, odnosno do kog stepena nisu u saglasnosti sa stavovima populacije koja je učestvovala u istraživačkom postupku.

ad 2.

Za ovu priliku takođe ističemo da je uzorak na jugu Srbije obuhvatio 594 (od predviđenih 600) ispitanika, kao i to da su za nas relevantne sledeće konstantne varijable: pol, starost, nacionalnost, obrazovanje, zanimanje, izdržavanje, stanovanje i konfesionalnost. Zastupljenost respondenata po navedenim varijablama:

Tabela 1 Nije upisano 1 (0,2%)

Tabela 2 Nije upisano 2 (0,3%)

Tabela 3 Nije upisano 4 (0,7%)

Tabela 4 Nije upisano 2 (0,3%)

Tabela 5 Nije upisano 8 (1,3%)

Tabela 6 Nije upisano 3 (0,5%)

Tabela 7 Nije upisano 2 (0,3%)

Tabela 8 Nije upisano 3 (0,5%)

ad 3.

U kontekstu naznačenog istraživačkog zadatka – stavovi etniciteta prema regionalizmu, izdvajamo iz generalnog upitnika ona pitanja koja se odnose na regionalno društveno prestrukturiranje:

1. Za svakog pojedinca je važna pripadnost nekoj široj celini. Molimo Vas da rangirate koliko je za Vas važna (1. veoma važno, 2. manje važno, 3. nevažno):

1. Pripadnost mestu u kome živite
1. veoma važno 2. manje važno 3. nevažno
2. Regionalna/pokrajinska pripadnost
1. veoma važno 2. manje važno 3. nevažno
3. Pripadnost državi
1. veoma važno 2. manje važno 3. nevažno
4. Pripadnost Balkanu
1. veoma važno 2. manje važno 3. nevažno
5. Evropska pripadnost
1. veoma važno 2. manje važno 3. nevažno
6. Pripadnost čovečanstvu
1. veoma važno 2. manje važno 3. nevažno

1. Da li se slažete sa sledećim stavom: »Za ostvarivanje kolektivnih prava manjina potrebno je da se oblast u kojoj žive organizuje kao region«:
   1. Da 2. Ne

2. Ukoliko se slažete, po Vašem mišljenju, formiranje regiona za manjinske zajednice, pre svega, znači:
   1. Integraciju u pravno-politički sistem države
   2. Veću bezbednost u tom delu zemlje
   3. Podizanje nivoa kulturne autonomije
   4. Mogućnost sticanja potpune samostalnosti u skorijoj budućnosti
   5. Nešto drugo _____________________________________
   6. Ne slažem se

3. Međuregionalna saradnja omogućila bi manjinama da:
   1. Doprinesu boljoj međudržavnoj saradnji
   2. Smanje napetost između manjinskog i većinskog stanovništva
   3. Nešto drugo _____________________________________

4. Međuregionalna saradnja omogućila bi manjinama da:
   1. Samo da bi potvrdile svoju samostalnost, etnički i kulturni identitet
   2. Samo da bi se vremenom izdvojile iz sastava države
   3. Ne znam

5. Nacionalnim manjinama i etničkim grupama treba omogućiti sledeća prava (soluciju »ne znam« ne čitati):
   1. Da stvaraju organizacije i udruženja za očuvanje i razvijanje njihove kulture
   1. da 2. ne 3. ne znam
   2. Izdaju knjige i druge publikacije na sopstvenom jeziku
   1. da 2. ne 3. ne znam
   3. Da imaju svoje predstavnike u lok. organima vlasti (bez obzira na izborne rezultate)
   1. da 2. ne 3. ne znam
   4. Da imaju svoje predstavnike u narodnoj skupštini (bez obzira na izborne rezultate)
   1. da 2. ne 3. ne znam
   5. Da imaju pravo na službenu upotrebu svog jezika i isticanje natpisa na javnim mestima
   i mestima u kojima žive i njihovoj okolini
   1. da 2. ne 3. ne znam
   6. Da imaju svoje političke partije
   1. da 2. ne 3. ne znam
   7. Da imaju pravo na teritorijalnu autonomiju
   1. da 2. ne 3. ne znam
   8. Da se obrazuju na maternjem jeziku
   1. da 2. ne 3. ne znam

Pošto je ovde reč o prvom pregledu dobijenih rezultata, to je saznanje fokusirano na aspekte koji čine okosnicu ovog potprojekta. Radi opšteg uvida, takođe, prikazujemo rezultate koji se odnose na pitanja iz baze podataka, tj. odgovore frekvencijalnog iskaza, a potom i ukrštanja sa promenljivim varijablama kojima će se i vršiti analiza prema hipotezama.

PRETPOLITIČKA SVEST - OSNOVA DRUŠTVENE ORGANIZOVANOSTI

ad 1.

Prema već označenim pitanjima, za koja smo istakli da su direktno usmerena na saznanje stavova svih respondenata prema odnosu nacionalnost – regionalizam, uvodnim pitanjem smatramo: »Za svakog pojedinca je važna pripadnost nekoj široj celini. Molimo Vas da rangirate koliko je za Vas važna pripadnost mestu u kome živite, regionu, državi, Balkanu, Evropi, čovečanstvu«. S obzirom na to da su odgovori urađeni u posebnim tabelama, to ih i prezentujemo tako:

Tabela 9 Nije odgovorilo 13 (2,20%)

Tabela 10 Nije odgovorilo 14 (2,40%)

Tabela 11 Nije odgovorilo 19 (3,20%)

Tabela 12 Nije odgovorilo 15 (2,50%)

Tabela 13 Nije odgovorilo 14 (2,40%)

Tabela 14 Nije odgovorilo 16 (2,70%)

Pored saznanja da je ispitanicima važno mesto u kome žive (55,9%), kao i da im je bitno da su stanovnici određene države (58,1%), te Evrope (53,5%) i pripadnici čovečanstva (75,4%), odnos prema regionalnoj pripadnosti od 36,7% nije ispostavljen kao posebno izražena alternativa ili pravac društvenog razvoja na koji bi trebalo stavljati akcenat. Uz približno isti procentualni odnos prema pripadnosti Balkanu (32,3%), takođe viđenom kao region unutar evropskog podneblja, može se reći da stanovnici jugoistočne Srbije imaju tradicionalan pogled što se tiče značaja pripadnosti državi, ali i pripadnosti Evropi. To ukazuje na mogući zaključak da se respondenti osećaju stanovnicima Evrope, odnosno da imaju svest o tome šta Evropa simbolizuje (iz pretpostavljenih vrednosti) i da se, utoliko, samorazumevaju i kao njeni akteri. Svakako, oni ne polaze od toga da se u razvijenim delovima Evrope već izvršila regionalizacija – da su stanovnici regija u evropskim zemljama već okrenuti sebi i poboljšanju uslova života kroz unapređenje neposrednog okruženja i bez bojazni da će biti ugroženi na nivou državnog okvira. Drugim rečima, žitelji ovog dela Srbije u regionalizaciji ne vide proces subjektivizacije, pošto bi regionalizam kao politički društveni koncept bio subdijarna veza sa državom. Odnosno, stanovnici ovog dela Srbije smatraju da je relevantnija društvena organizacija kao državna zaokruženost, jer se i dalje značaj celine teritorije vezuje za centralistički organizacijski koncept, pošto podrazumevani okvir unitarne države pruža garancije njihovoj bezbednosti i boljem položaju.
Rezultat odgovora koji kod respondenata sugerišu osećaj da pripadaju čovečanstvu, ponovimo – do 75,4%, po svemu je podatak za sebe i može biti različito tumačen – ali i tako da je po sredi život shvaćen na apstraktan način i da se vrednost najvišeg dometa, kakva je kategorija odgovornost za konkretnost i praksu u okruženju, u toj meri eksterizuje da samo pripadanje ljudskom rodu postaje nešto što prevazilazi (ali iracionalno) i neposrednu sredinu i region i državu.
Sve u svemu, može se konstatovati da je stvoren prostor da se istakne da je duhovna postavka stanovnika jugoistočne Srbije na nivou apstraktnog razumevanja konkretnih uslova i značaja neposrednog odnosa prema uslovima života, a koji bi trebalo sami da osmišljavaju i grade unutar aktuelnog koncepta kojim se centralistički i, time, ne dovoljno demokratizovano upravlja državom kao samorazumevanom suverenitetnom celinom.

ad 2.

Pitanja na koja se dalje osvrćemo u funkciji su potvrde ili demantija iznesenog prvim utiskom o vrednosnom odnosu građana prema ideji regionalizacije, svakako još uvek iz ugla opštih (frekventnih) podataka i prema zahtevima prve pojedinačne hipoteze. Iz prethodnih odgovora na naše uvodno pitanje (u tabelama 9-14), u smislu da se ne vidi razlog uvođenja regionalnog koncepta, i uvidom u podatke na 46. pitanje (tabela 15) potvrđuje se prvobitni zaključak, pošto se kroz formulaciju »za ostvarivanje kolektivnih prava manjina potrebno je da se oblast u kojoj žive organizuju kao region« izjašnjava svega 27,4 odsto respondenata, odnosno njih 70,7% izričito kaže da to nije potrebno.

Tabela 15 Nije odgovorilo 11 (1,90%)

Ako se karakteristika odgovora na prethodno pitanje temeljila na ideji da se već izgrađeni stavovi ispitanika izraze krajnjim polarizovanim opcijama, to su se narednim pitanjem (»Formiranje regiona za manjinske zajednice pre svega znači...« – tabela 16) nudile i opcije kojima već odgovori sugerišu nijansiran pristup prema eventualnoj mogućnosti za formiranjem regiona. Međutim, sledeći strukturu odgovora, koja ipak nije toliko šarolika – pošto će njih do 50 odsto tvrditi da se sa »formiranjem regiona za manjinske zajednice...« ne slaže, naspram ostalih mišljenja koja sve skupa jedva da prelaze 50,7%, stvara se i definitivno prostor za zaključak kako pripadnici nacionalnih manjina ovog podneblja nisu zainteresovani za formiranje regiona u kome su u većini. Lepeza razloga, a još više stavljen akcenat na ponuđene odgovore, dodatno sugerišu pretpolitičku svest i duhovno stanje pripadnika nacionalnih manjina, pošto bi tek 15,3% da bude formiran region i to radi veće bezbednosti. Na očekivan i ponuđen razlog kakav je »Podizanje nivoa kulturne autonomije« – kao osnova da se »formira region za manjinske zajednice...« izjašnjava se minornih 5,7%, što kazuje da ni kulturni aspekti života nisu deo koji se smatra krucijalnim, tj. neostvarenim aspektom neposrednog života kod stanovnika ovog dela Srbije, jer je (kroz ukupan broj respondenata) neminovno da je većina anketiranih pripadnika manjina obuhvaćena tim brojem.

Tabela 16 Nije odgovorilo 13 (2,20%)

Imajući u vidu odgovore ispitanika na pitanje iz tabele 16, među kojima ni jedan doseže do 50%, može se naglasiti – a prema podacima i iz tabela 17 i 18, da su ljudi ovog podneblja i dalje deo one duhovne i egzistencijalne matrice po kojoj najviše moraju da brinu o bezbedonosti, ali i da neostvarenim višim životnim standardom nisu u prilici da vide i da rešavaju kulturna pitanja kao osnovnu egzistencijalnu potku kojom se karakteriše i izdvaja neposredni život.

Tabela 17 Nije odgovorilo 9 (1,50%)

U sklopu tumačenja odnosa prema povezanosti sa prekograničnim mogućnostima i modusima saradnje, ali i realnosti života, stoji veoma mala i neinovirana propulzivnost ka drugačijem delovanju. Drugim rečima, ako se aspekt međuregionalne saradnje izražava samo u okviru poboljšanja međudržavne saradnje – sa 36,5% (48. pitanje: »Međuregionalna saradnja omogućila bi manjinama:«), a ne i kroz neposrednu integraciju i druge oblike stvaralaštva, sasvim je razumljivo zašto je regionalizacija shvaćena u opsegu od 49,3% u formulaciji smanjenja napetosti između manjinskog i većinskog stanovništva (tabela 18). Moramo napomenuti da ni stavove ispitanika – sa blizu 50% za drugi odgovor, takođe ne smatramo potpuno relevantnim stavom, budući da alternativnih odgovora nije bilo. Takvo izjašnjavanje više je, odatle, u aproksimaciji a ne u realno narušenim odnosima većina-manjina i na osnovu kojih bi, da su stvarno narušeni, ipak manjina bila okrenutija međudržavnoj saradnji kao izlazu, pošto manjine žive u neposrednom okruženju sa matičnim narodom. Ako bi se sagledala i struktura odgovora kroz treći alternativni odgovor, »Nešto drugo«, onda je tek evidentno da odnosi između nacionalnosti nisu ni po čemu problematični, jer će njih četiri reći »Ne znam«, petoro »Ništa im ne bi omogućilo/doprinelo/afirmisalo ih«, šestoro »Očuvaju svoju kulturu« (što je 1%) i sedmoro »Ekonomski prosperitet«.

Tabela 18 Nije odgovorilo 53 (8,90%)

Nije zanemarljiv ni podatak, dodatno primećujemo, da na ovo pitanje 8,9 odsto respondenata nije odgovorilo (tabela 18), tim pre što se njime ipak mogla da pojasni njihova opšta vrednosna orijentacija. Prisutna apstinencija izraz je, biće, u postojanju drugih mogućnosti koje će doći do izražaja u narednim ponuđenim odgovorima.

ad 3.

Alternativni aspekti izjašnjavanja, s druge strane, ne bi mogli da se prepoznaju ni kroz zagovoranja regionalnog društvenog koncepta – sledi naredna konstatacija, pošto u pitanju br. 50 (»Nacionalnim manjinama i etničkim grupama treba omogućiti sledeća prava...«), na ponuđeni odgovor o pravu na autonomiju pozitivno reaguje svega 28,1%; odnosno, što grupaciju od 56,4% čine oni koji izričito odbacuju pravo da se konstituišu na autonomnom principu (tabela 19).

Tabela 19 Nije odgovorilo 19 (3,20%)

Da je izveden zaključak tačan, a sledi kao primer i u ranijem odgovoru na pitanje br. 46, podvlačimo da se i tada, kao i sada, ne ispoljava potreba da se radi ostvarenja kolektivnih prava manjina uspostavi region – sa postotkom ne većim od 27,4 (videti tabelu 15).
Iz naznačenog se ne može izvesti pretpostavljeni razlog: da postoji potreba za oformljenjem regiona kao izlaza iz narušenih međuetničkih odnosa. Naime, još jednom se potvrđuje teza da se razvijanje nacionalne svesti u pravom smislu, kao osnova demokratske društvene opcije, ne može operacionalizovati u državi koja je u stanju duboke ekonomske recesije, a u kojoj je Srbija već deceniju i više. Ili, pošto je gibajući društveni balans kad-tad morao negde da ispolji svoju dugoročnu nestabilnost, to je polje nacionalnih odnosa realna mogućnost gde će društveni šavovi ispoljiti svoju poroznost, i to do nekog od ekstremnih oblika. U tom slučaju je to više put traženja rešenja ka drugom geopolitičkom pravcu, pa bilo i u okretanju ka autonomiji ili, ako zadominira potpuna primordijalna svest, ka secesiji, nego što se pitanje regionalizma ispostavlja stvarnom potrebom ljudi sa sazrelom svešću da je takvo angažovanje stvar viših ideja, osmišljenih akcija i unapređenja kvaliteta života – kako bi po razvijenim demokratskim standardima to i trebalo da bude.
Rezultati istraživanja izvesno sugerišu da je stepen svesti ljudi ovog podneblja, uprkos ekonomskoj krizi u Srbiji i zbivanjima oko Bujanovca i Preševa, bez vidnih animoziteta poput stanja u drugim sredinama, budući da će skoro ¾ njih (73,0%) reći da su obrazovanje (22,7%), zapošljavanje (41,9%) i komunalije (8,4%) gorući problemi njihovog okruženja (tabela 20). Iz tih razloga nema narušenih međunacionalni odnosa, kako sugerišu podaci, tako da izlaz iz postojeće društvene situacije nije viđen u uspostavljanju regiona. Respondenti su svojim stavovima saopštili samo lošu situiranost – siromaštvo, kao i da smatraju da ih iz takvog udesa može izvući jedino racionalnost države kao institucije koja ima mogućnosti da uspostavi mehanizme u cilju izlaska iz postojećeg stanja.

Tabela 20 Nije odgovorilo 16 (2,70%)

Izjašnjavanje respondenata na ponuđen odgovor »Očuvanje kulturnih vrednosti« – što se iskazalo u opsegu od svega 3,9% (tabela 20), upućuje na stav da je stvarna briga za nacionalni identitet ipak stvar dosegnutih ekonomsko-socijalnih standarda. Budući da na našim prostorima to nije slučaj, onda je na delu druga opcija – gubljenje strpljenja manjinskih etničkih zajednica i kritički odnos prema sposobnosti države da nađe izlaz iz krize. Sa potpunim nestankom poverenja u postojeći državni okvir – u smislu da se u dogledno vreme reše osnovna životna pitanja na nivou standarda u drugim zemljama, dolazi do faze kada se nacionalne zajednice okreću sebi. Takav put nije racionalni izbor, uprkos takvom izgledu, već stvar nemoći iz koje se samo spiralno reperkutuju problemi u daljoj organizaciji društvenog života. Proizvodnja narednih dramatičnih okolnosti postaje neminovna (pošto jačaju i neke druge elite), jer tada problematičnim izranjaju pravna i druga pitanja koja se dotiču legitimacijskih postavki države i njenog ustrojstva, sa namerom prevremenog menjanja ustoličene konceptualno-doktrinarne pravno-političke sfere.

ad 4.

Uvidom u izjašnjavanja respondenata o elementima koji čine kulturni identitet nacionalnih zajednica (osnivanje organizacija za očuvanje i razvijanje kulture, izdavanje knjiga i drugih publikacija na sopstvenom jeziku, službena upotreba jezika i isticanje natpisa na javnim mestima, kao i obrazovanje na maternjem jeziku, što je deo ponuđenih odgovora u pitanju br. 50), evidentan je pozitivan pristup, budući da se kreće od preko 50% do iznad 75% (tabele 21-24).

Tabela 21 Nije odgovorilo 12 (2,00%)

Tabela 22 Nije odgovorilo 13 (2,20%)

Tabela 23 Nije odgovorilo 13 (2,20%)

Tabela 24 Nije odgovorilo 19 (3,20%)

Navedeni stavovi potvrda su sazrelosti svesti ukupnog stanovništva da se mora odgovoriti kulturnim i identitetnim potrebama manjinskih zajednica u ustanovljavanju opštih civilizacijskih standarda, nezavisno od uslova u kojima bi se oni i realizovali. Na osnovu raspoloživih podataka, ovo pitanje može biti i problematizovano, pošto su istraživanjem ustanovljene dve nezaobilazne činjenice.
Najpre se treba podsetiti da se respondenti sa 5,7% (13) izjašnjavaju da bi podizanje kulturne autonomije bio dobar razlog za formiranje regiona (tabela 16), ali i da je taj postotak još manji – svega 3,9% (23), kada su pitani »Šta je u vašoj sredini najveći problem za pripadnike manjinske zajednice« (tabela 20). Da bi se podaci potpuno razumeli, mora se imati u vidu i da je odnos između ispitanika pripadnika manjina, odnosno većine, bio 55,6% (330) prema 43,8% (260). Zbog toga i stoji konstatacija da ni sama nacionalna manjina nije prepoznala kulturni aspekt kao gorući problem, tj. da ga nije videla niti kao loš položaj manjinske populacije u datoj sredini, ali niti kao problem koji bi trebalo rešavati izmenom pravno-političke organizovanosti i uspostavljanjem regionalnog društvenog koncepta.
U sklopu problematizovanja rezultata, prema tabelama 21-24, imamo slučaj da i obrazovno-socijalna struktura ispitanika pripada nižim delovima lestvice, i to dominantno. Po obrazovnoj strukturi, 50,8% je bez prosečnih predispozicija da može da ispostavi većinu zahteva iz domena kulturnog identiteta (bez škole – 53, sa nezavršenom – 62, sa osnovnim obrazovanjem – 132 i trogodišnjom stručnom školom – 55), tabela 4. Slika nije ništa manje depresivna ni iz ugla zastupljenih zanimanja, budući da je njih 70,7% na diskutabilnoj ivici ozbiljnog uvažavanja šta bi sve moglo da uđe u potreban kulturni milje kojim se izražava manjinska pripadnost (tabela 5). I iz domena načina reprodukcijskog života sledi svaka pozornost prema izraženim kulturnim potrebama, tim pre što većina od 65,9% živi daleko od svakog pristojnog društveno-socijalnog nivoa, a na osnovu koga se, potom, izražava sa pretenzijom da govori autentično. Jer, unutar lepeze načina izdržavanja (pa makar to bilo samo i u ovoj godini), 41 je poljoprivrednik, 80 radi na crno, 33 živi od sive ekonomije, 28 dobija socijalnu pomoć, 90 je penzionera, 88 izdržavanih lica i 18 nešto drugo (tabela 6).
Dakle, ako se ima u vidu da je u srpskom društvu narušena svaka klasično shvaćena strukturisanost, da je davno uništen srednji sloj i da je većina ljudi već više od decenije izvan svakog društveno uređenog života, odnosno da se u Srbiji odavno živi ispod svakog standarda, što nije mimoišlo ni pripadnike nacionalnih zajednica, onda su mnoge podrazumevane opcije (na osnovu kojih se grade nivoi svesti) duboko dovedene u pitanje kada skreću pažnju na izvesne aspekte društvenog života i vladajućih vrednosti. Odatle će, pitajući se o stvarnom pogledu prema kulturnim potrebama manjina, a koje pripadaju drugoj generaciji ljudskih prava, njihovi iskazi i ostati na nivou stavova o potrebama, ali ne i kao realna slika o ugroženim aspektima kulturnog i nacionalnog identiteta čijim bi se rešenjem prevazišla sva manjkavost života i rada njihovih populacija.

ZAKLJUČCI

ad 1.

Prema rezultatima istraživanja iz opštih frekvencija, kao i uvidom u ista pitanja iz ugla odgovora respondenata manjinskih nacionalnih zajednica, može se izvući prvi opšti zaključak: moguće formiranje regiona u Srbiji pripadnici manjinskih nacionalnih zajednica ne prepoznaju kao političku ideju kojom bi se poboljšao njihov položaj. Jer, samo će nešto manje od polovine anketiranih pripadnika albanske populacije biti više za prestrukturiranje političkog ustrojstva Srbije, dok kod Bugara, Roma i Srba nema zainteresovanosti za novo društveno usmerenje kojim bi se korigovalo dosadašnje ostvarivanje kolektivnih prava (tabela 25).

Za ostvarivanje kolektivnih prava manjina potrebno je da se oblast u kojoj žive organizuje kao region?

Tabela 25

Izveden zaključak može biti tumačen na dva načina: (a) da je dosadašnja političko-pravna praksa u Srbiji bila kompatibilna sa standardima i da je stanovnicima manjinskih nacionalnih zajednica bio omogućen sistemski uticaj na kreiranje njihove lokalne sredine. Odatle sledi da je na delu građanska nezainteresovanost manjina za bilo kakvom izmenom postojećeg oblika delovanja, kada je u pitanju preispitivanje da li je potrebna nova regionalna koncepcija. Drugi pristup: (b) svest stanovnika je tek na putu da izrazi potrebe za formiranjem regiona, budući da je sa demokratskim promenama otpočeo proces oslobađanja od primordijalnog pogleda na svet – po kome je država racionalno uređena ako je centralistički princip osnovni oblik organizovanosti.
Da je na postojeće reakcije drugi pristup realniji sledi, po svemu sudeći, i iz podataka dobijenih na pitanje br. 50: »Nacionalnim manjinama i etničkim grupama treba omogućiti sledeća prava...« Prateći set pododgovora u kojima se apostrofiraju predstavnici u lokalnim i republičkim organima vlasti, putem kojih bi i manjinske zajednice imale udeo u odlučivanju ka promenama ranije prakse, evidentno je da je svest pripadnika manjinskih etničkih zajednica narasla i da, zato, odgovori premašuju 50% (videti tabele 26 i 27).

Tabela 26 Nije odgovorilo 11 (1,90%)

Tabela 27 Nije upisano 13 (2,20%)

Izmena svesti o potrebi angažovanja pripadnika manjinskih populacija može biti viđena i kao polagani izlazak iz tradicionalnog shvatanja države kao centralistički uređene institucije, ali i kao proces sazrevanja u shvatanju načina ostvarenja opsega prava – da se prava pripadnika manjina ne sagledavaju samo kroz individualna, već i kroz kolektivna prava. U sklopu načina dolaska do pozicije da odlučuju o svom mestu i ulozi u društvu njihov put je – kako se ispostavlja, put političkog organizovanja, kroz stranačko angažovanje. Zato je i razumljivo narastanje partija na etničkoj osnovi, tj. da bi trebalo da se aktiviraju u strankama etničke provenijencije. Iz navedenog pitanja u pododgovoru »Da imaju svoje političke partije« (tabela 28), nesumnjivo da 65,2% izjašnjenih eksplicite sugerišu kako bi trebalo da i manjine imaju svoju partiju. To svedoči o znatno probuđenoj svesti ka uspostavljanju pluralnog društva i izmenjenog društvenog ambijenta u kome neće dominirati hegemonistički pristup upravljanja, a u doglednoj budućnosti ni centralistički oblik društvene organizovanosti.

Tabela 28 Nije odgovorilo 18 (3,00%)

ad 2.

Za drugi opšti zaključak, da bi se odgovorilo i na drugu pojedinačnu hipotezu, relevantna je analiza pogleda o razlozima formiranju regiona iz ugla najbrojnijih manjinskih etničkih zajednica. Mogući rezime bio bi: pripadnici manjinskih etničkih zajednica su privrženi Srbiji, ipak, i svoju sudbinu vezuju za njeno postojanje, budući da je shvataju svojom zemljom čije bi društvene odnose trebalo samo poboljšati.
Sledeći podatke iz prethodne tabele, kao i odgovore na pitanje: «Formiranje regiona za manjinske zajednice, pre svega, znači?«, koje će prihvatiti jedino Albanci – kao sledstvenu opciju ka drugačijem pravno-političkom uređenju (pošto se protiv nje izjašnjava samo 0,8%, a Bugari 55,9% i Romi 66,4% – tabela 29), nije protivljenje srpskoj zajednici, budući da struktura pododgovora na ovo pitanje po sebi daje dodatan odgovor. Formiranje regiona bilo bi u nameri, ponajviše kod Albanaca, radi »ostvarenja veće bezbednosti u tom delu zemlje« (46,4%), za Bugare je u cilju »integracije u pravno-politički sistem (25,8%), kao i za Rome (15%). Ali, ako se sagleda moguće formiranje regiona kroz pododgovor »Mogućnost sticanja potpune samostalnosti u budućnosti«, tada su Albanci regionalizaciju Srbije videli u 25,6% slučajeva, dok je ta opcija u »igri« kod Bugara sa 3,2% i Roma sa 3,7%.

Formiranje regiona za manjinske zajednice, pre svega, znači:

Tabela 29

ad 3.

Dodatni komentar vezuje se za stav manjinskih zajednica prema konceptu regionalizma iz ugla reaktualizacije kulturne autonomije. Opšta konstatacija je da se na kulturnu autonomiju ne obraća pažnja u onoj meri u kojoj na nju gledaju demokratski razvijena društava, budući da se standardima ne prejudicira jednostrani odnos ili poštovanje kulturnih aspekata samo jedne etničke zajednice, pa bila ona i potisnuta do skora. Odatle se može slobodno istaći, prateći opšte etničke odnose u neposrednoj praksi, da je domet svesti manjinskih zajednica dosegao zrelost za političko delovanje, ali ne da je političko angažovanje i jedini aspekt kojim se izražava demokratizovan i građanski pogled na svet, budući da aspekti kulture treba da prošire stepen društvene (individualne i kolektivne) slobode. Odnosno, može se ispostaviti da je predominantan pravac politizacije manjinskih zajednica samo druga strana pretpolitičke svesti, kakva stoji u nekada izraženom hegemonističkom delovanju srpske zajednice. U tom smislu se i postavlja pitanje do koje mere se političko angažovanje pripadnika manjinskih etničkih zajednica može razumeti kao emancipatorsko buđenje, a odakle je ono samo deo primordijalne svesti koja ne prepoznaje stvarne razloge zašto se sadašnja njihova aktivnost – u vidu politizacije, podržava od strane međunarodne zajednice?

LITERATURA

• Bašić, Goran, 2003, Standardi zaštite nacionalnih manjina u savremenoj Evropi, u: »Demokratija i multikulturalnost u jugoistočnoj Evropi«, CIE, Beograd.

• Kimlika, Vil, 2002, Multikulturalno građanstvo, Centar za multikulturalnost, Novi Sad.

• Zbornik radova, 2001, Ogledi o regionalizmu, ALD-Otvoreni univerzitet, Subotica.

• Živković, Jovan, Bašić, Goran, 2002, Regionalizam i položaj nacionalnih manjina u svetlu međunarodno-pravnih standarda, u: »Globalizacija, akulturacija i identitet na Balkanu«, Filozofski fakultet - Univerzitet u Nišu – Institut za sociologiju, Niš, s. 127-141.

• Živković, Jovan, 2003, Otvorena pitanja demokratije, Filozofski fakultet, Kosovska Mitrovica.

NAPOMENE

1. Rad sa projekta Etnički i kulturni odnosi na Balkanu – mogućnosti regionalne i evropske integracije (1310), koji se realizuje na Institutu za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu, a finansira ga Ministarstvo za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije.

2. U okviru projekta »Globalizacija, akulturacija i identiteti na Balkanu«, obavljeno je i empirijsko is-traživanje na uzorku od 1800 ispitanika. Uzorak je podeljen na tri poduzorka sa identičnim brojem ispi-tanika, koji su realizovani na teritoriji jugoistočne Srbije, severozapadne Makedonije i centralne i za-padne Bugarske. Prikupljanje empirijske građe obavljeno je u pet okruga jugoistočne Srbije (Nišavski, Toplički, Pirotski, Jablanički i Pčinjski), tri opštine severozapadne Makedonije (Skoplje, Tetovo i Ku-manovo) i dve oblasti centralne i zapadne Bugarske (Šumen i Veliko Trnovo). U ovom radu se anal-iziraju stavovi respondenata samo u jugoistočnoj Srbiji, budući da će se sveukupni podaci upoređivati u kasnijoj fazi analitičkog pristupa ovoj temi.

3. Videti šire u teorijsko-hipotetičkom pristupu: J. Živković, G. Bašić, (2002), Regionalizam i položaj nacionalnih manjina u svetlu međunarodno-pravnih standarda, u: »Globalizacija, akulturacija i iden-titet na Balkanu«, Filozofski fakultet - Univerzitet u Nišu – Institut za sociologiju, Niš, s. 127-141.

4. Isto, s. 134.

5. Isto, s. 135.

6. Uzorak je sačinjen iz kombinacije slučajnog, stratifikovanog i kvotnog pristupa. Osnov stratifikacije uzorka bila su sledeća socio-demografska obeležja ispitanika: uzrast, obrazovanje i nacionalna pripad-nost. Grupe ispitanika su određene u skladu sa proporcijama učešća istih grupa u osnovnoj populaciji u navedenim oblastima prema popisima stanovništva. Pošto je nacionalna pripadnost ispitanika jedna od ključnih nezavisnih varijabli, to su i pri određenju istraživane populacije učinjena određena odstupanja u slučaju etničke pripadnosti respondenata. Drugim rečima, kvote pojedinih manjinskih etničkih grupa su uvećane da bi se obezbedio relevantan broj slučajeva, neophodan kod uopštavanja podataka o položaju manjina u svakoj od pomenutih oblasti.

7. Ako se postojećem stavu može kontrirati i smatrati da su upravo ovi podaci stvar diskriminacije, onda je nužno navesti da su upravo predstavnici nacionalnih manjina u anketiranim sredinama na svim važećim funkcijama, te da generalno posmatrano ne bi moglo biti govora o majorizacionom nastupu pripadnika većinske nacije. Svakako, ostaje otvorenim pitanje da je sama državna politika mogla biti preduzimljivija prema čitavom kraju, ali je to već stvar koja ne zadire samo u nacionalnu državnu politiku već i u ekonomske resurse zemlje, privrednoj krizi, posebnim vojnim izdvajanjima, nerazvi-jenim krajevima, te da se ove sfere života ne sagledavaju samo u periodu od 2-3 godine unazad.

8. Kod Kimlike se ovakva dilema reperkutuje u potrebi za razlikovanjem »građanskog« od »konsti-tucionalnog« nacionalizma (uprediti: Vil Kimlika, Multikulturalno građanstvo, Centar za multikul-turalnost, Novi Sad, 2002, s. 30-46).